Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО КОЛО

Год. VIII.

Неписменост и незнање без граница цареваше по свој Русији. Није да су сељаци само били неписмени, ван је било великаша у држави, који нису знали ни перо држати у руци, а камо ли загрепсти њиме. Било је свећеника, који нису знали ни срицати слова, а камо ли право читати, да о писању и не спомињемо. У 15-ом вијеку пише новгородски митрополит Генадије: „Доведу к мени сељака (да га произведем за попа или ђакона). Дадем му да чита Апостол, а он не умије ни промуцати; дадем му Псалтир — тешком муком муца нешто у њему. Заповједим да га барем науче богослужењу на памет, али он не умије ни ријечи ухватити: рекнеш му једно, он удара по нечем посве другом. Наложиш да се почне с абецедом, али он, чим се нечему зеру научи, моли да га пустиш, неће да учи . .. Па ако нећеш да га обучеш (запопиш), јаучу са свију страна: Такова је земља, господине: не можемо наћи човјека, који би знао читати и писати". Педесет година иза тога, у вијеку 16-ом закључује сабор црквени: „Не буду ли посвећивани за свећенике људи неписмени, остаће храмови без литургије и умираће сељаци без покајања". Гдје су тако неписмени били попови, што да говоримо о неписмености сељака. Један туђинац питао је зачуђен, како то да у Русији не знаду сељаци ни „Оченаша" ни „Богородице дјеве", па су му одговорили: „То је врло висока ученост, која пристаје само царевима, патријарху и уопће господи великој и свећеницима, који не раде, а не простим сељацима". Гдје просвјете нема, ту владају обично и рђави обичаји и наваде. У ондашњој Русији било је тако. Отимачине, разбојства, убијства, тучњаве и страшно пијанство владаху у ондашњој Русији. Људи су гинули на вашарима, путовима, у крчмама и рођеним кућама. Разбојство је била обична ствар. Бавили су се њиме и богати и сиромашни, и племићи и сељаци и читави градови. Било је путова, којима ниси могао жив проћи, осим с големом оружаном пратњом. Живот човјечји није био скупљи од луле дувана. Пило се да је страхота. Туђинци причају у својим описима руског живота у то доба, да у Москви није могло бити гозбе, с које госте нису износили мртве пијане ван и даље кући. Што се тиче вјере, то се пазило само на вањску страну: ко ће дуже постити, дубље се сагињати у цркви, више се крстити и метанисати и стајати у цркви. Могао си у срцу носити најружније мисли, само ако си постио, крстио се и метанисао, ето те побожна. Што ћеш послије службе опити се као земља, тући се, отимати, то не смета.

Патријарх Макарије из града Антиохије дошао је једном са евојим архиђаконом у Москву. Тај боравдк описао је архиђакон, Између осталог описује, како су Руси побожни, колико посте и стоје у цркви. „Морале би бити жељезне ноге, које не би осјетиле ни умора, ни малаксалости од стајања у цркви" — пише тај Павле. Било је служби које су трајале по 8 сати. „За вријеме великог поста сасвим смо ослабили. Претрпјели смо такве муке, као да су нас на мучила стављали" — говори на другом мјесту. Код непросвијећености руске у то доба не требамо се чудити, што је у Русији прва штампарија основана 1563. године, 70 година касније него код Срба, који су у то доба били под Турцима, док су Руси били тада слободни. Није онда чудо нити то што се народ руски у Москви побунио, кад је штампана прва књига, и запалио штампарију, јер да је штампање књига нека ђаволска мудролија, у машини за штампање да сједи враг, први руски штампар Иван Феодоров да је чиробњак, врачар и вилењак, а највећи гријех да је молити се из штампане књиге. Јадни Иван Феодоров једва је изнио живу главу са погорелишта и побјегао из Русије. Тако је, ето, био непросвијећен руски народ у то доба. * б.

Певај ратару! Дижу се магле, Дан се с неба смеје, Пролетње сунце, све јаче и јаче, Прижиже и греје. Долине јече, Песма се разлеже, После кишних дана. То пева свежа земља узорана, И бачена храна. Певај ратару! Отреси се бриге, Иде дан за даном, Док јесен ,че стаса Полетеће чите, Звани и незвани И господе маса И одаће пошту Пољу узораном, Длану испуцаном! Милорад М. Петровић.