Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

узеће га виша власт као обичну жалбу против власти у обзир у толико, у колико из њега може установити, је ли област поступала по закону или није, а област која је изрекла осуду, може смјеста глобу утјерати или осуђеног метнути у затвор. То изричито одређује § 14. наредбе ове. Кад се ради о тачкама б) и ц) онда се призивом одлаже извршење казне дотле, док виша власт (жупанија) не ријеши призива. У §-у 7. друге наредбе за бившу Крајину стоји све исто дословце, што и у §-у 12-ом прве. Разлика је у том што у Крајини и у случају тачке б) нема призива и што је глоба мања: од 2 К до 140 К. Дакле, кад се човјек увредљиво влада против чиновника, док врше службу, може бити кажњен код кот. области без права призива.

Из плачних долина, I. Збриши зној са чела уморни сељаче, Па легни за српом као игда што си, Над судбином твојом ваздан гавран гаче, А ти не знаш шта ти дан, а шта ноћ носи. Нек ти снага бреца и мишица једра Та мишица која не уме да проси И нека се пуши зној са врела недра, Јер ти не знаш шта ти дан, а шта ноћ носи. И нека те витла судбина и воља Срамних господара — ти ради и сноси! Ја осећам борбу за времена боља А ти не знаш шта ти дан, а шта ноћ носи. II. За тебе се нико нит' брине нит' стара, Презрени пасторче наших срамних дана, Сви упрли очи у снагу ратара, Очи, злобне очи, масе готована. Али иде време што ће снажно стрести Последњи остатак заблуда и уза, И ти ћеш у слави своје самосвести, Гнушати се стидно проливених суза. Иилорад М. Петровић.

Управа и судство. У оно доба били су у Русији управа и судство спојени, то јест чиновници управни и судили су. Као кад би код нас котарски предстојник био и судац. Народ је управо стењао под ондашњом рђавом управом. Државној управи у то доба

иије била друго задаћа, него да побира што више пореза и прогони злочинце. А о дизању школа, ширењу просвјете, грађењу путова, уређењу ријека, о народном здрављу итд. није се та управа бринула. Она је дакле само узимала од народа, а ништа му није враћала. Осим тога чиновници гулили су народ. Плаћу нису добивали од државе, него су поданици морали да им сами дају што им треба за „храну" и пристојбе разне. То све није било тачно и јасно уређено, нити је било правог надзора, па су чиновници радили по вољи. Да се народ колико толико заштити од глоб-џија, издан је 1497. закон „Судебник", у ком су тачније изнешене дужности судаца и народа, забрањено глобљење најоштрије, јасно казано шта је народ дужан давати судцима. А уз то, што је најважније, одређено је да народ бира своје најбоље људе који ће као присједници сједјети уз судца, пазити да се по закону поступа и узимати народ у заштиту. Кажњавало се смрћу, бијењем, затвором, а могло се и мучењем силити окривљенога да призна кривицу. За Јована Грозног 1550. Судебник је опет прегледан, допуњен и још боље се настојало о том да се народ заштити од неправедних чиновника. У причи о „Јершу Чекињашу" (једна врст рибе), која је поникла у то доба и сачувана остала, описано је потанко, какав је рђав тада био суд и како је тешко било добити правду пред њим. У тој причи описано је како се рибе суде и како најзад иза дугог суђења риба Јерш Чекињаш, ма да је осуђен, пљује судијама у лице, јер зна да му ништа неће бити, кад уз цара има пријатеља међу великом господом. А по другој причи судац не смије Јерша ни осудити, него га проглашава невиним, поред све доказане кривице. Тадања Руснја у очима странаца. Откад се Русија ослободила, почели су странци више долазити у њу. Неки од њих описали су свој боравак у Русији, па се може сад знати, како је народ живио, какви су му били обичаји, каква је Русија тада изгледала. Русија је тада била готово пуста. По причању странаца, могао си цијели дан путовати по настањеним крајевима земље, а да не угледаш људског стана. Тек тада би видио гдјегод јадну кућицу једну, или двије три. То је било тадање село. А по н«колико дана могао си путовати, док би наишао на право село, нешто уређено, веће, с црквом. Градова је било мало, а и ти неуређени и прљави, куће све дрвене, тијесне, једино су цркве биле од камена.