Српско коло

Број 37.

Загреб, у четвртак 16. (29.) септембра 1910.

Год. УШ.

Излази сваког четвртка у недјељв « « » Цвјек® за Ауетро-Угареку: на годину К 3'20 на по године К 1 - 80 на четврт. год. К —'80 За друге зеаде : на годину б круна. Поједиии бројеви 10 пот.

СРПСКО К0Ј10

НАРОДНИ ЛИСТ

Оглаои рачунају се по цјеновнику. Ако ое више од три пута увршћују, рачунају ое јефтиније. —.* « » •Уредништво се налази у Николићевој улици бр. 8. Писма се шаљу уредништву „СРПСКОГ КОЛА народвог јшкта". Руко~ писи сс м враћају. ~

Издаје: Друштво „Српско Коло" (д.-д.)

Лазо и Миле,

/&%■!

У једном селу у Банији била два сељака сусједа. Један вриједан, лукав, мудрица. Други вриједан на туђем д;елу, кад му ко заповиједа, али код своје куће слаб господар. Волио је^и, у чашицу завирити. Био је доста лако^ман,вјетрењаст. Имао је добру земљу. Име му је било Миле, а оном мудром Лазо. Лазо је непрестано стИцао и куповао земљу. Али ни на чију земљу нису му расле зазубице као на Милину. Зато јер је Миле с њим свуда био међаш, па ако купи његову земљу, саставиће је са сројом и имати велике комаде уцијело. И стао Лазо призивати Милу к себи, па с њим лијепо, па понуди га чашицом ракије. Испрва за бадава. Кад се Мили допала Лазина ракија, стао му долазити и сам и пио за новце. Миле пио, а Лазо био добар, па ниЈе силио човјека да одмах плаћа, давао на почек. Јели двоструко биљежио, не знам, али прије јест него није. Кад се накупила већа свотица тога дуга од пића, онда Лазо стане искати од Миле да плати. Миле нема, а Лазо њему, нека за дуг даде комадић земље, остаће Мили свеједно доста. Обично би то Лазо рекао Мили, кад је био мало весео, Миле би пристао, отишли би опћини, Миле дао „криж" (крст у мјесто потписа) и ствар је била готова. Послије тога би Лазо почастио Милу људски у име „ликова". А онда се наставило по старом: Миле пијуцкао, Лазо биљежио, па опет се ишло у опћину, метао се „криж" и пило „ликово" (алдумаш). Уједаред Миле остао без земље. Ништа осим кућице и нешто поткућнице није више имао. Извуче му Лазо земљу испод ногу просто као какову поњаву или асуру. Стао Миле као бунован трљати очи и освртати се око себе, као да је преспавао неколико година, па се чуди сад силним промјенама, које су се збиле у то доба. Накупило се у Миле дотле и дјеце, а хранити их нема откуд. Шта ће, како ће, заложи оно куће и поткућнице, дигне новаца за „шифкарту" и оде у Америку. Имаду томе већ ваљда четири године. Кад сам љетос био иза пуне двије године у том селу, питао сам

Уређује: Уредништво „Србобрана"

гцта је с Милом. Још је, веле, у Америци. Зарађује понешто, али све што заради оде на одјећу и храну њега сама и жене и дјеце код куће. Нигда више неће стећи да прикупи земље. А Лазо се ужирио, осилио, „дим& као ико в , ,рко веле сељаци. И чудно је то. Нико од сељана не осуђује Лазе. Сви само веле: „Мудар је Лазо, Бого мој, мудар Нема му равна на далеко. И право је оном будаластом Мили. Шта ће имање оном ко не зна с њиме располагати. Имање је за онога ко умије живсти а не за будалаше. Лазо ће с тога Милина посједа хиљаде стећи, извадити их из црне земљице. А да је остао у Милиним рукама, вајде од њега ником, ни Мили ни другом".

* * *

Испричао еам вам једну жизу истину, један збиљски догађај. Немају право сељаци што говоре онако, јер непоштење је непоштење. Никад оно што није поштено не може постати добро, па ма људи отуд и користи имали. Сјетивши се ових дана овог догађаја, уједаред ми сину нешто у глави: Да нисмо сви ми Срби слични овом Мили, а и наша прва браћа Хрвати? Зар нисмо и ми од давнина имали ову земљу у свом посједу, а од 1868. године почевши па све до 1906. сваких избора метали „криж", да један дио права на ову земљу предајемо Мађарима. У једном котару давали су „криж" за обећану цесту, у другом за обећану потпору за школу, у трећем баш за пиће као Миле, у четвртом за паприкаш. Метали „криж", док нисмо остали готово на ледини. И тек 1906. и 1908. дођосмо себи и престадосмо давати „криж". Кад је то видио наш комшија Лазо, Мађари, а он ево сад обећаје већу порцију: Зини, Миле, насућу ти пуно грло и уста ракије, паприкаша, обећања свакојаких, љепота без примјера, — говори он нама. Он мисли да смо се ми узјогунили, што смо жељни били већих порција. Он не зна да се Миле^за времена још опаметио, и види да замало неће више имати на што „крижа" метати, настави ли по старом, да треба стиснути ово мало што

Чувајте м остављајте овани број овога листа, јер ће вам требати и послије, да га читате.