Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)

85

свог уговора: Или ви под тим признањем разумете само признање права за цркву и школу: ит.,д. Г. Председник министарства уштедио ми је труд и веома је добро прецизирао значење и ближу садржину те опште реченице казав, да се према данашњем стању ствари и у данашњој стадији тога питања, цело то признање у главноме своди на признање и обезбеђење црквено-школских општина. И кад станемо на тај терен, онда нам се несумњиво показује већ поменути фФакт, да остале хришћанске народности у Турској, а поименце Грци, наша браћа Бугари, македонски Румуни или Цинцари (да и не помињем католичке Арбанасе) — имају у томе погледу бољи и заштићенији положај него што га имају султанови поданици српске народности. Г министар спољних послова је веома добро и то поменуо, да се у таквом државном строју као што је Турска, која носи на себи орпјенталско-теократски тип, питање просветно п школско налази у најтешњој вези са црквом и црквеним питањем, и да онај, који има у рукама цркву п црквену власт, тај има у рукама п просвету и школу. Црквена је власт центар, стожер, око кога мора да се окреће цео живот хришћанских народности на Истоку и с тога је са свим природно да смо ми полагали и да је наша влада полагала највећу важност на решење црквеног питања.

И баш у том погледу наша брпека народност у турској царевини најгоре стоји. Јер, гоеподо, Грци имају своју Патријаршију М а граду, која истина носи име „васељенске“ ; али

8»