СРЂ

— 90 —

Састао сам се с њим год. 18**. Мој пријатељ, господар земаља .... шки позвао ме, да га обађем. Тај мој пријатељ имао је дивну сестру, v чије сам се живахне очи загледао. 11 тако се случило, да сам се јесенскога дана нашао на —шком имању. Зором сам излазио у шуму, те пунио своју душу чистом појезијом, која се вила по њој. У тој шуми је било, гдје сам се с њим нашао. Сједио је на пању; дуге косе су му неуредно по челу падале, а он је пјевао у јутарњи зрак. Спазивши мене згрози се и нестаде га у шуми. Други пут је лежао на земљи под високом смреком. Својим прстима је чупао маховину из земље, превртао је па руци и метао на своје вруће чело и гласно стењао. Спријатељисмо се. Но кад је умро а ја послије пеког времена дошао у његово село, донијела ми је службеница његова, стара жена већ, неке исписане листове, из којих сам покупио слиједећу иовјест — повјест изгубљенога живота. I. Краљевска опера у *** била је у то доба врло срећна са својијем успјесима. Флотов је баш пустио у свијет »Марту«. Дошло је много госта из свију крајева Јевропе. Ја сам био на врхунцу своје славе; глас ми је био чист као злато. Али тад сам још био хладнога, флегматичнога срца, и у можданима ми још није горио и врио вулкан као сад. У то вријеме примадона на краљевској опери била је нека госпођица Лујза, Њемица, осорна и поносита. Нас двоје смо се по пријеко гледали. Кад сам стајао на отворепој позорници и пјевао, видио сам је много пута, како ме иза кулиса мрко и непријатељски гледа. Кад је опет она стајала на отвореној позорници, тад сам ја опет на њу иза кулиса мрко и непријатељски мотрио. Нас двоје смо се по пријеко гледали. Била је красна женска, неизмјерно поносита и могао си много особа набројити — и само Њег. Величанство — које се без икаквога успјеха око ње свијало. Лујза је била ледена као поларне горе и цвијеће љубави није цвјетало у њеном срцу. Нас двоје смо се баш мрзили!