СРЂ

— 93 —

вога зрака ми је вирио, из преплетене траве, из неба, из шуме, из свега! Тад сам био сретан — и у будућности нијесам зажелио љепше cpehe! Човјек је слаба, нестална ствар! ТТТто је срце осјећало, то се је из њега изливало, и у трену сам био у огњу заљубљене арије. Пробудило ме пљескање руку и рзање коња, које се чуло за мојијем леђима. Обрнуо сам своју главу. Преда мном је сједила на коњу као млијеко бијелом, млада женска, вита и лијепа стаса. Очи су јој блистале од саме радости, те је пљескала бијелијем рукама. — »Сигноре Батиста, сигноре Батиста, какву сте ми радост узроковали!« И за час је дојашила до мене: — »Каква срећа! Колико сам пута тежила за овијем тренутком. Али видјела сам, да мора доћи, видјела још онда, кад сам се крила у најтамнијем куту позоришта и гледала на вас, на нозорницу, гдје сте у злато и сребро одјевени господарили нашом срећом, нашијем срцима, те врло ријетко бацали око на нас убоге патнике!« Окренуо сам се према њој. Ко је била и шта је хтјела? Њенога лица до сад нијесам видио. Био је њежан, округао и румен као у јабуке, још у дјевојачком цвијету. Полако је гонила коња око мене по меканој земљи, те ми зборила: — »Ко сам? То питање читам, беспослени мој господине, из сваког нокрета на вашем лицу. Погледајте ме, ја сам безимена вила овога краја, ха, ха! Некад смо били заједно! Али тад је била ова земља још празна, и воде су се биле осушиле по њој. Тад сте ви, сигноре Батиста, пливали као раецвјетани лотос на младијем валовима тек створенога Амазона, а ја сам се тек створени колибар укопала у ваш цвијет, те у првијем створовима уживала. Тик до нас на утрини — наставила је патетично — трудио се драги Бог у зноју својега лица и мијесио иловачу, да би умијесио исту залудну и пусту ствар, која се сад именује човјеком, ха, ха!« И управ радосно се смијала. — »И већ тада — данас је од оно доба протекло каквијех шест тисућа година, а ипак вас се још добро сјећам већ тада сам зажељела, да се још једаред укопам у ваш цвијет, кад се послије шест тисућа љета оцет састанемо«.