СРЂ

— 95 —

сто настожене. Живннче пода мном застало је и није хтјело даље. Искочио сам из седла и повео коња за узду кроз шипраг. Све је груди пјеном сквасио и из дубока је дихао. Јесенско лишће и друга сухад кршила се под мојијем ногама. Даље и даље сам хитао, док нијесам и до ње доспио. И међу дрвећем стајала је, а на лицу јој је цвало руменило, које јој ударило од силнога јахања. У руци је држала дугу хаљину. Својега коња била је привезала за грану. Дошао сам до ње. Питала ме је ионосно: — »Па шта сад?« — »Ја те љубим«, одговорих гласно; >и ти мене мораш љубити!« —■ »Морам?!« И кад је хтједох силом загрлити својијем рукама, гурнула ме снажно од себе, подигла бич — и жесток ударац ме опекао по лнцу. Расрђено сам скочио к њој. — »Поганијо!« повикао сам, истргао јој бич из немоћне руке, притиснуо је к себи и заносно љубио њезину горућу главу. »Ја те ипак љубим« прошаптао сам »и ако ме усмртиш, у прах сатреш, ја ћу те ипак љубити!« Може бити ме је увијек из срца љубила, да ме је из сажаљења љубила, као женска из какве друге побуде! Драговољно је наслонила своју главу на моје прси, окренула лице к мени, лице из којега је сијевала сама љубав. Руку је нритиснула на моје лице, гдје ме је још некао ударац њен, те шаптала: — »И ја тебе љубим!« А нослије још додаде: »Зашто си н сигнорину Лујзу љубио?!«

Јесењски вјетар махао је гранама високо над нама. Пожутјело лишће падало је са њих по нама, као да нас хоће да покрије. — »Зашто љубиш сигнорину Лујзу?« И живо настави: — »Гле, нијесам ти истине зборила! Пред шест тисућб. година нијесам те још познала; тад није ни мене ни тебе било. Нијесам ни видјела овога краја. јер сам само препроста