СРЂ

— 136 —

Ноћ одавна пала. Лагано и тио Трептале су зв'језде и путања мл'јечна; Крај прозора стојећ ја сам сузе лио, Прозирућ у живот, те је тајна в'јечна. У сусјеству моме чујем, вај се вије, Догорј'ева св'јећа чело главе стара

Оде живот један! — Био, више није . . . Мирна поноћ ћути, повјетарац пирка

и несрећна створа.

А краде се зора . . .

Биоград.