СРЂ

— 257 —

Књижевне оцјене. Вој. Ј. ТЈлиј/L 'Туђински бисер. Ilpemeu: Пушкина, Љермоншова, Illujiepa. Уланда, Хајнеа, Ламаршена и других. Београд. 1901. Цена 40 п. д. Ова књижица има само тридесет страница и свега двадесет пјесама. То није сметало да ту буде, као што видите, шест пјесника и то из три разне литературе: француске, руске и њемачке. Ствари су превођене без избора, узимане с реда, и пи један пјесник није представљен макар нриближно тако да се види, или бар назре, његова персоналност, у чему се разликује од другијех пјесника, и шта чини љепоту његове поезије. А што је преводилац узео три литературе мјесто једне литературе, п шест нјесника мјесто једног пјеспика, то је доказ да он сгвар није учинио озбилзно и да је радио за свој рачун. Најпосље, то не би било за осуду. Он би могао и да нам не пружа у томе огледе жанрова, него* да нам пружп неколико пјесмица добро преведенијех, да нас забави, да пам да нешто лијепо. И да је ова књижица успјела, да су пјесме преведене као што треба, лијенијем језиком и отмјеном формом, све би друго могло бити споредно. Али овај Ту/јински бисер са облигатном лиром на корицама и тачнијем инвентаром у Сајхржају, у коме је пажљиво назначено, гдје је што штампано прије одштампавања у књигу, показује једну наивну нретензиозност, и чини у свему утисак посла једног беспосленог човјека. Ми с тога ову збирчицу не бисмо ни приказивали да она није један в]еран образац: колико се у нас подцјењује преводилачки носао и са колико се слијеиости лаћају у нас неки људи да преводе ствари, које су по својој форми можда најсуптилније, што пма у странијем књижевностима. На иримјер: Ламартен и Хајне! У нас се тек са Задругом и најновијим колом људи почело превађање узимати за озбиљну ствар и за питање талента. До сада су најчешће преводили само они људи који нијесу умјели ништа друго, и који су то држали за најлакше. — У Нијемаца су ирве преводе дали најбољи писци. Тако су им Тик и Шлегел дали Шексцира и Шпањолску Драму, Хердер им је дао Romancero, Шилер је превео Федра, Гете