СРЂ

— 288 —

praznijeh ruka. đapače i bez ulomka kruha. Ostala кб ocl kamena; nije znala se krenuti ni naprijed ni natrag, ali ipak ostavi koš, u kome je bila halina. A sobarica, kojoj se činilo da je i ona nešto, pogleda Jelu poruglivo, nasmija se, prihvati koš, te joj okrene leda. Nakon malo časa bijedna se udovica uputila; ali ona nije išla kao obično što se ide, nego kao da je nešto gonilo iz one kuće, te гЦаjući tamo i amo nastupi na milosrdnu žensku glavu silazeći niza stube. To bješe prosta sluškina gospođe Deše. Ova opazi kako Jele, orošenijeh oči srne кб da će pasti. Zaboli se u srcu, te će je zapitati: „Dobra ženo, što ti je?" Jele je pogleda i odvrati: „А što mi nije, ima dva dana da nijesam ništa, baš ništa, okusila, ali meni nije stalo za me, nego za ono jadno moje siročadi". Sluga duboko ganuta ode u kuhinu, otvori neku škrabicu, pa joj izvadi šaku ulomaka kruha i reče joj: — „Idi da te ne vidi sobarica, jer gospođa ne dopušta da se dava siromahu; ona veli da je bo],e dati kokošima; a taka ti je i sobarica." Jele joj zahvali; i ako joj bijaše teško na srcu, kad je promislila na što je spala, da je prisijena primati milostinu iz ruka proste službenice, koja je ipak imala srca, i to baš s toga, jer je bila posve prosta sluga. Jele stigne kući sva uspjehana, jer je gledala kako će prije namirit djecu, da joj ne gladuju. Istom je pomolila na vrata siromašne klijeti, a Olga joj se uhvati skuta i zapita: „Kruha, kruha, majko!" Majka joj dade, a ona i brat navale ko ždralovi, te što bi se obrnuo nestade mrvica. Za čas se djeca umiriše, jer ž\e i gore glad se utišao. Jele je jedva prije čekala da kucnu deset, da se povrati gospođi Deši: svaki joj se čas činio godina. Ali napokon udare i deset ura, te se ona uputi u gospođe. Ovaj put sobarica je uvede u gospođinu sobu. Kad uđe, zadahne je neka miomirisna ugodna toplota, jer je unutra gorjela peć, a sva soba poštrcana mirisima. Gospođa Deša sjedila je na naslonači u bogatoj jutarnoj odjeći, a pred nom na stolu dimila iz srebrene posude vruća čokolata. Kako je taj prizor djelovao na gladnu i odrpanu Jelu, to se sami možemo domisliti. Gospođa pogleda nekom zavisti na Jelu, (jer i ako opala u licu, ipak bijaše puno Jepša od gospođe), pa joj reče: „Моја draga, uzmi natrag ћаЏпи: onaj mi s'e rub ne sviđa, pa čipke po dnu dobro ne padaju".