СРЂ

— 281 —

ОГЛЕДАЛО. Alphonse Daudet Ha Сјевер, на обале Њемена, дође једна мала петнаестогодишња креолкиња, бијела и ружичаста као бадемов цвијет. Донио је овамо вјетар љубави из земље, гдје живе колибри. На њезином острву говорили су јој: »Не иди! Хладно је тамо на континенту. И умријећеш од зиме!« — Али она није вјеровала да има зиме,. и није знала шта је хладно, осим кад је пила полузамрзли шербет од цитроне, шећера и амбре. И била је заљубљена, па није жалила умријети . . . Па сада ' ето гдје доплови горе тамо у магловите крајеве Њемена, носећи своје лепезе, своје љуљачке, своје танке и провидне застираче, које у њеној отаџбини служе мјесто окана, да се сачувају од буба мустика што убадају. Носила је још и кафез са златнијем решеткама, који је био пун тица из њезине земље. И када је видио чича Сјевер да му долази овај цвијетак са острва, што му га шаље Југ у једном сунчевом зраку, његово се срце ражали, и знајући да ће та дјевојчица са свима својијем колибрима бити само залогај његовој зими, он брзо запали своје огромно жуто сунце и обуче се у љето да прими путнике . . . Креолкиња се преварила: она је мислила да ова врућина на Сјеверу, која бјеше брутална и тешка, дуго траје, и да је оно црно зеленило сјевера стално и вјечито зеленило прољећа, — па објесивши своје љуљачке у дну парка између двије јеле ; по цио дан махала се лепезом и сједила у саланџацима. — Та на Сјеверу је врло топло, рече она са осмјејком. Но једна је ствар међу тијем мучила неизвјесношћу. Зашто у овом лудном крају нема никако тераца? На што им ови чврсти зидови, ови ћнлимови, ово зашушкавање свијех отвора на вратима и прозорима? На што ће им ове огромне пећи од савата, ове гомиле дрва за гориво, што су нагонили у двориштима, и оне коже од плавијех лисица, и они двоструки нлаштови, и оне бунде iiito леже у дну ормара. На што им то све служи? . . Јадно дијете, она ће то све скоро да сазна.