СРЂ

— 342 —

Пријатељ из дјетињства. — Paul Bourget Овај трагични догађај испричао ми је, мало прије своје смрти, непрежаљеви мајор Перше, један духовити човјек без руке, кога за цијело пијесу заборавили редовни посјетиоци серкла из улице Боаси-д-Англа. Овај догађај не наличи нимало заједљивијем и веселијем ћеретањима, који војнику, поставшп окорјели Паризлија, бјеху у навици. Можда му ои чини внше части. Бар, мене је коснуо кад ми га исприча, ван Париза у осталом, врло далеко од салонског угла у клубу, гдје је редовно долазио, између пет и седам. Ову ми је тајну повјерио у своме селу рођења, на једној стијени у малој градини крај очеве куће, разнесен без сумње мјестом и успоменом, заиста врло дирљивом, коју му изазиваше један урезани натпис на стијени. Ничему их не ћу поучити откривајући мајоревијем нријатељима име тога села: то је живописно сеоце Сен-Сов, у Оверњу. Из Бурбиле, гдје сам пио минералну воду, бијах до. шао да у њему посјетим бившег официра. Што се натписа тиче, урезан је ножем доста грубо, а састојао се из њемачке ријечи: Ostern, која значи Ускрс , и једног датума: 1858. Замислите испод ове стијене, нагиб једне романтичне и зелене долине, у дну које кривуда поток, који ће битп, доцније, Дордоња. Лијево, у даљини, виде се сламом покривени, збијени у гомилу, сеоски кровови, а неколико корака од нас, између блистава лишћа орахова, показује се жута силуета једне стародревне куће, са сасвијем малијем вртом испред ње, накићенијем сунцокретима и сљезовачом. На све ово разаините једно лијепо, млако и плаво небо францускога љета, па се не ћете нимало зачудити да је ова гомила благијех и интимнијех предмета отргла Першеа од његове ироније, и да је овај осакаћени војник, који је био мало осјетљив, осјећао, једанпут, на глас иред некијем.

— »Било је једно доба«, отпоче он, како га ја запиткивах о оној њемачкој ријечи и о ономе датуму, »када вам не Оих одговарао. Истина је да вас тада не би ни доводио овдје.