СРЂ

— 556 —

Парламента, макар краљево и не уживали. Док су неки Парламенти на копну (н. ир. француски, иарочито) отишли даље и покушали да од надзорног тијела постану управно и да сами владају преко својих министара, енглески се је задржао ту, на надзорној власти. У Енглеској, управа је у министарскијем рукама. Енглески је министар шеф Парламепта, шеф слободно изабраи, исгина, и кога Парламенат може у свако доба збацити, али кога, докле га не збаци, мора слушати. У нстом се одјељку објашњавају функције Вође (Leader) и Говорника (Speaker) скупштинског, фуикције које у том облику постоје само у.енглеском Парламенту. У Енглеској је однос нзмеђу министара и скупштине из основа друкчији него у онијем земљама, које су тобож примиле енглески парламентаризам. У Француској, у Италији, у Белгији, Скунгнтина се м'јеша стално у владине нослове, — у Енглеској Влада се стално м'јеша у скупштинске послове; у тим земљама министар је врло често секретар скупштине, — у Енглеској он је готово њен предсједник; у тим земљама скупштина води министре, — у Енглеској воде они њу. Сваки члан Парламента има права подносити законски предлог; и министри исго тако, али они то чине у свом својству посланика а не министара. Овако је у начелу, док у практици, у Енглеској, то је право Влада присвојила готово сасвијем себи. Право је чудо, ако једап посланик, који није министар, ироведе кроз парламенат свој законски предлог. У Енглеској, нарламенат, изјављујући Влади неповјерење, одлучује уједно и своје раснуштање, тако да владу, коју обори, не може преживјети. Поводом сваког сукоба између владе и скупштине даје се ријеч бирачком тијелу — одређују се нови избори. Тр је један од главнијех услова зашто енглески парламенат обара владу тако ријетко. Посљедњи дио брошуре ставља у додир владу и јавно мнијење. Право је чудо било кад је, за владе Ђорђа II. (1757), јавно мнијење наметнуло Пиша Краљу за министра. Доцније, под Викторијом, била је обична ствар да јавно мнијење одређује министре, и то >не само преко краљичине воље, него и преко воље властите странке посталијех министара,. ( Далмерстон Дизраели, Глешон.) Као што се види, јавно је мнијење у Ен-