СРЂ

— 617 -*■

Тако su jednom zajeclno po ručku sidjeli za stolom. On joj crtaše budućnost i ona postepeno otpoče da se kravi gledajući kako mu se oči blistaju od radosti. Noj se činaše da nikad one nestrpjivosti nije bilo i ona se sirotica radovaše toj obmani. Ali što je on više pričao, ona opažaše kako on postaje sve razdraženiji, da u onoj negovoj radosti proviruje neka zebiia i uznemirenost. On se najzad usred tog pričana trže naglo, dobvati za sat i ne vjerujući mu da ide tačno, reče noj, od straha, gotovo isprekidano: — Maro . . . vidi! vidi! koliko je sahata! . . Ona čisto potrese se. Po licu joj se osu neko blijedilo, pa dršćući reče: - Koliko je sahata! . . I samo koliko je sahata! . . Šta te toliko vuče u tu kanćelariju, kad znaš kako mi je dosadno bez tebe; pa i to malo vremena što imaš sa ncstrpjeiiom iščekuješ da prođe. Dosadno ti je, . . . ja znam . . . ja ne mogu više ovako! . . . . i briznu u plač. — Ali, draga Maro . . . pritrča joj on, zagrlivši je . . . ti me rdavo razumiješ ili nikako ne ćeš da me razumiješ. Nije to dosada, uije nervoznost .... nije ništa drugo, do voja za dužnošću; a ti znaš koliko te ja i.ubim! i ti znaš, da ja sve to iz Jubavi prema tebi činim . . . dušo! . . povrati se! . . . — jer se ona zaccnu od plača, a po obrazima izbi plam od rumenila, koje joj davaše još veću draž i lepotu. — Pa dobro . . . produži ona grcajući ... i drugi imaju dužnosti i rada, ali ne bagatelišu tim hitanem svojc žene, kao ti . . . i ona se još višc zaplaka, a nega obuze neki beskrajni nemir. U srcu mu nastupi drhtane od straha. Ne znadijaše šta da radi. Vrijeme prolažaše i liemu se u mislima pojavjivaše prizor u kanćclariji, koji ćc završiti ovaj pokor, što je u kući otpočeo. Obide ga još veći strah. Ali kako će da je ostavi, a šta će da ne ide? Ona plače, a kako može tako plačnu i punu jada da ostavi Maru, kad je tako bezgranično l,ubi ? U mislima mu se sve pomuti i po licu izbi blijedilo, kojc i onako negovu sićušnu i slabu pojavu još većma zakloni. Dršćući gledaše sat i na nemu dva sahata, a on još kod kuće, a ne može da ide, jer ona jeca i u tom jecanu bješe i srgbe i žalbe i proklestva, a liemu se čiiiaše da se to sve sipa na negovu nesretnu glavu. On joj glađaše kosu, koja se talasaše po plećima srebrnastijem prtiiivom kao jutreiii zraci, i UiliUiše joj oči gutajući suze i u