СРЂ

— 645 —

Биљешка.

Из мога тефтера. Г.ну 'Борђу Даношу. Пјесма је у облик обучени, у ријечи стављегш душевни расположај. * Оно је права пјесма, која је као напјев, који вјешта рука измами из музичког оруђа. Зазвечи на жици, а даље одјекује У срцу. * Оио би био прави пјесник, који би све оно уживање знао опјевати, које је свако чедо земљино осјећало досада, и сав опај бол зпао оплакати, који је толико потомака земљиних, пораставши, већ са собом у гроб понијело. * Дјела великијех пјесника личе на огромие нлитве, из којих надри- ијесници своје мисли шукају (пумпују). * Ако нам пред очима лебди, да је задатак и циљ пјесни нггва, да све што је лијепо, добро и истинито удјелотвори у читаоцу и тиме да све то у свијету у крепост стави те да и влада, онда са математском сигурпошћу зпамо већ зашто се управ грозе толики људи пјеспиштву. * Идеалиста, удеалишући, пријатним чини стварни живот; реалиста копирајући увјерава пас, како није у цјелини ружан тај живот; патуралиста нак, наслађујући се у претјераности, не види ни оно мало лијепога, чега још имаде, те на дрекавачки начин описује сав гад. * У душевпом животу, у свијету мисли никад се пе мо^ке зпати: шта је моје, шта је твоје; шта је наше сопствено, што душа паша из себе саме створи, а шта је попримљено, што мозак наш замијеси. Али то пипгга не чини. И пчела са стотину и стотину цвијетова усише цвјетни прах. Зато је мед ипак њен. *