СРЂ

— 728 —

nego jedna slika ]udi, stvari i prizora lcoje je vidio Igo za vrijeme svoga izgnana, U Jadnicima, šta je drugo onaj Marius, sin jednog oficira iz Prvog Carstva, lcoji je sam bonapartista, sav uzrujan socialistickijem snovima, nego sam Viktor Igo, sin generala Iga, pisac jednog sveska napoleonskijeh stihova, i koji je umiješan u toku stvari i sam u političke bitke. Sto se tiče intrige, piščeva. je ruka uzdržjiva. U onijem epizodama koje se gomilaju bez ikakve potrebe, lcoje se množe i zamršuju i u samome trenutku, kad držimo da srno došli do razmršaja — u tome vidimo jodan prohtjev Igove voje; jer ništa drugo osim hegov ćef ne traži u tolcu dogođaja takvu jednu sukcesiju. Talco se u ovijem društvenijem romanima svaki čas radi o Igovoj ličnosti. I da bi mogao razvijati svoju stvar, on se ne inspirira potrebama samoga sizet-a u romanu, nego onijem što se nemu naročito sviđa. On ne potčinava sebe svome sižet-u, nego potčihava sižet sebi. Vjeran navikama svoga lirizma, on je u svirna svđjim djelima bio svoj junak. Pokušajmo da u nekoliko jasnih crta poskupimo ono što smo zapazili u društvenim romanima Igovim čitajući ili kao što bismo čitali kakve fejtonske romane. Intriga nam se činila promijenjiva, dramatična, dirjiva, ali rašivena, ni malo tačna a po neki put po malo i djetihasta. Ličnosti su nemirne i nmože se do jednog neprebrojnog broja; ali i onijem čak koje imaju prve udjele, nedostaje sadržine i dubine. I naj poslije intriga, kao god ličnosti i stil, nose svaki čas tragove jednog pisca koji nije u stahu da izađe za koje vrijeme iz samoga sebe. Eto šta upada u oči u hegovim romanima, kada se traži u nima nešto više nego da se zadovoji obična radoznalost. (nastaviće se) Đivo. E p i g г a m. Pitaš zašto Deša u glas liči, Od šta Cv'jetu pospu stidni plami?! Jer i lcoza očito se diči, Cijem ovca prirodno se srami. S .