СРЂ
— 740 —
вало!... На једном дође он, с некаквијем краснијем бродом чак из Индије... кажу да је давмо љубио моју мајку, а и она њега. Огпловише заједно. Отац нас стадб тући, наша се кућа расу. Дође јој онај други син, мој брат, из далеког свијета, забразди у нашу кућу, остави оиај брод у цркви... па, ни то не поможе ... он се утопи... Ми се једнога дана, бива ја и онај мој брат, потукосмо .. . Испребијао ме грдно по глави, и од онда кажу да сам луд. А зашто? За то што ме иокојна мајка увијек зове, а ја немам откле мисе да плаћам за покој њезине душе!... Хвала, господине — надовеза за тијем овај ћу новац да приложим сутра овдје у п .... ску цркву; а ти, госнођо, нек те Бог прати!« — Послије овијех ријечи стаде опет да стрши као змија, изгубивши се иза багрепа, цвокоћући непрестано и мрмљајући неразговетне ријечи. »Сирота Иве — отпоче Навле — а ипак, у граду тврде да је некада био имућап ... али, ти си блиједа као смрт; што ти је?« — Млада госпа бијаше занијемила; она се сјећаше како јој је отац једном приповиједао сву Ивину историју и надовезао: »Ето како синови испаштају родитељске гријехе; тога је рођена мајка лудилом даровала!« Ма колико Павле нокушаваше да је разоноди, све му остаде узалуд. А ипак то је било њихово задње рочиште! »Па, кажи ми барем ријеч, дај ми барем сјепку наде!...« нреклињаше Павле кад већ у близиии града увидје да му се је растати са блиједом госпом. Пренесена у царство духова, она га на једном очајнички загрли и пољуби, као пикада у жмвоту, па се истрже као вјеверица из његова загрљаја, ломећи се бјесомучно преко градскијех улица, као да је луда. Сутра дан крену, да се никада више не врати.
И блиједа госпа пребираше даље своје успомене, нреврћући у рукама застарјелу излизану слику. Она се бијаше вратила своме мужу у оном расположењу духа, које је обично сужњима, кад се послије два-три сахата недјељног одмора, у природи и на сунцу, враћају опет свом очајничком послу, који им је доживотно намијењен. Каквим је весељем бијаху дочекала дјеца ... док јој муж брижно говораше : »Чини ми се да