СРЂ

S R Đ

Br. 23 i 24

Dubrovnik 31 Decembra 1902.

God. I.

Два стручка. [из »Свелих љубичица] I. Суморна је јесен била, И јесен је туговала Н'јеми часи светог мира, Смојом лиром растуженом, Са невјере кад је мила Кб да ми је тугу знала, Одјекнула моја лира... Па тјешила тугом њеном. Издисало цв'јеће сухо, Жутио се лист на грани, Дизале се магле глухо И кружили црнИ врани...

II.

Будила се сва природа... БруЈао је гај од птица, Жуборила бистра вода, Дб мирисб од љубица ... Пјевала ми душа млада Не знајући свијет шта је, И да с оног срце страда Што му полет, миље даје...

И задрхта невинашно, Кад угледа њу млађану И отада дршће плашно И у ноћи и у дану ... И тад се је слика њена У мом срцу урезала, Па ће само задња м'јена Са душиних дић' је вала..!

0 та камо моје среће, Да нијесам никад згледб То дјевојче - горко цв'јеће, Ком сам душу, срце предб!

Беч.

Душав Талинџ ик-Х j мскн.

.❖/