СРЂ

— 852 —

се с њиховим наклоностима, задобије у очима њиховим јак морални кредит, на онда живим говором да буди и развија пажњу њихову и даље расуђивање о свему корисном и узвишеном, чим се његује сав свијет ума и осјећаја, а тијем је ударен правилан темељ цјелокуином душевном животу њиховом. DANIELE CORTIS. (4) Н О М А N. Napisao Antonio Fogazzaro. Prevol з italijanskoga auktorovom privolom. Glava IV. Među. ružama. U noći između 28 i 29 juna nije prestajala graja zvonaca na crkvici, lcoja se gubila u jednom kutu vrta, između jelovne šumice i žejezne ograde vile Carre. Osvanu dan, osvanu sunce. Nadode veseli sjeverni vjetar, da trese lišeem topola, poredanih uzduž giavne ceste, da šuška medu ružama, koje su se uspinale do kovne rešetke, zaštićene zastorom, ispred prozora baronese Jelene. Zveket zvonaca još je trajao. Jelena, koja je bila zaspala tek pred zoru, iznenada se probudi, dižući glavu sa jastuka. Nije li zvonce bilo zazvonilo? Nijesu li bili donijeli pismo od Danijela? Nijesu li ga bili metnuli na sto? Ne. Na stolu su bili nezini prsteni, nezina narukvica, nezin Chateaubriand, otvoren. To je bio san, puki san. Jelena se diže. Rastvori prozore, uz svježi miris gora i zelenila. Na bijeloj poste].i, na jasnim zidovima sobice zatvorene u kutu vile, kao slavujevo gnijezdo što ga sakrivaju ruže i čemin, opažalo se nešto plavo, nazirala se vedrina, cistoća zore. Svečani je dan", govoraliu zvona. Jelena je osjećala samo voju da place. Tako joj je bilo uvijek, tek bi se probudila. Zatim bi se nezino srce sklopilo nad tugom, i ne bi se više rastvorilo do večeri, izuzam u slučaju, kad bi Jelena, naliodeći se sama sa sobom, makar i na