СРЂ

— 363 —

духом благим и пријатним сићушне и невине мушице, које ће спетљати и халанљиво ирождријети гадни и отровни паук. * Море се поче већ од сунца зажаравати, — као да се чисто заегидје и порумење, што ће му сунашце cjajrio на очиглед свију пасти кроз који час у наручје, да код њега проведе и ову бајну ноћ. Пучииа се иростираше равна и мирна у бесконачност. А мало подаље од кршевите обале зажарени морски вали љуљушкаху тихо омањн чунић, у коме сјеђаху два рибара, јако озарени ружичастим зрацима сунца. Један, млађи, веслаше полако од обале, докле други, стар већ, својим жилавим, од сунца и рада поцрњелим, коштаним рукама расправљаше иа крмилу своју рибарску мрежу и спушташе је у затон морски. Дома, у спротној рибарској колиби његовој чека га жена са још иеколико дјечнце. Мора се мучити. Ваља се какогод исхранити и погптено нровести ове дане божје. — Цио свој живот, и дневи и ноћи скоро, проводи oir над овом несталном, вјечно покретљивом масом воденом, што га час тихо н њежно љуљушка у чуњу његовом — одакле се тада разлијеже поврху таласа отегнута пјесма његова — а час опет бурно и бијесно скаче, изврће и крха све чега се докопа, угушујући урнебесном риком све вапаје његове. Ну, не иита се ту коликој се опасности и муци вал>а излагати или не, него само: гдје. Иза њега уздижу се брда кршевита и горостасна, около њега свуда све сами голи кам и крш. »Од камена ником пи камена«! А пред њиме се разавило море нространо и недогледно, море његово ужасно ал' и мило, неисцрпна ризница за марљиве руке, све имање његово, сав благодат божји за њега. Његов живот, опстанак њега и његових, па често бога ми и окончање њихно, тијесно су скопчани с пеизмјерном овом масом од воде. Колико унука весело једри и плови по површини њезиној, докле се кости дједова његових одмарају вјечно под њима, у ужасној дубини, међу већим чудовиштима од људи, на дну морскоме! — Па једнога дана можда ће