СРЂ

— 344

П А Ж Њ А. Њени извори, развиће и улога у васпитању. Ироф. Лазау Т. SiejxiP.nl.. Пажња је једпа од најважнијих чињеница за човјечије умно развиће, јер обухвата све појаве дугпевног живота, и долази у дотицај како е надражајима спољашних предмета, тако и свима вишим актима психичким. Она је у вези с некпм урођеним тежњама човјечијим, чијом се елементарном силом јавља и даље разви^а; — јавља се као зачетница оних психичких процеса, из којих пониче свијест. Она и јесте њен први услов, јер без пажње нијесмо свијесни и пај јачих надражаја, нај јачих, сасвим нових душевиих осјећаја. Мајка, угледавши чедо -своје у пламену, баца се посред огња живог, не осјећа болова у изгорјелом тијелу, који морају наступити. Тачну дефиницију, што обухвата собом појам »иажња«, веома је тешко дати. Хербарт држи, да је она способност, по којој поједина представа у стању је саму себе јачати. Овакво мишљење није потпуно, јер пажња може будити и јачати ону психичку радњу, помоћу које душа примјећује сва стања, која у њу поничу, али није у стању јачати слабе њене појаве; психичко стање није кадро придати себи силе, да се оцијепи од осталих душевних стања и постане за душу осјетним. Сила, иак, опажања не зависи од душе, већ од јачине живчапих надражаја. Но било како било, за нас је јасно то, да се душа у то доба налази у напрегнутом стању, које се испољава у различитим изразима човјечијег организма. Пажња се наша, као што у почетку напоменусмо, заусгавља не само на спољашње предмете, који у души стварају извјесне утиске, већ и на све психичке акте: постанак представа, вољу, мишљење, ток осјећаја п т. д., па, ако се радња душевна, која примјећава, усредсреди у цјелости на један какав год предмет — настаје јака, дубока пажња, обично при размишљању о важном неком предмету, догађају, или појави; ако ли се, пак, иста душевна радња у једно исто вријеме шири на неколико разноликих предмета — настаје површна, слаба