СРЂ

— 493 —

окрене и нађе извор нове наде? Он је сад просто истјеран и избачен на улицу, као какво псето! Зашто н како?... то не зна, пијесу му казали. Само »није потребан!« — и нншта више. »Па да нијесам потребан, не бих се ни родио« — рекао сам им — а опи ништа, само се насмијаше и погледаше. Па ни молбе, ни сузе, ни ништа не уздрма њихове мисли. Њихове усне само шапутаху »није нотребан« н с тим се завршаваше опстапак његов, његове жене п дјеце, која о томе ништа не знају, која су га испратила сретна и задовољна, са осмјејком у коме бјеше неке наде, са ријечима у којима бјеше неког подстицања на рад. И он подстакнут овом тежњом, са оемјејком, са радошћу кренуо од куће и ето сад треба да их изненадп тако, како ke све разорити, како fce пренути она нада, као комад оног тврдог, трошног хљеба, кога свакога дана једу. И њему иаде па ум оаај труд, који сирота дјечица улагаху, жваћући ту тврду масу, која им натјериваше боре па лицу — и осмијех задовољства на уснама, који га тако кријенљаше у невољи; а како ће бпти сада, кад стану вилице да шкрипе, а погледи блесасто да нрескачу предмете захтијевајућн хљеба. Он продужи пут улицом као пијан. Погледи му отпочеше постепено да се мраче, лице да добија некакав црножут израз, а брада наквашена од зноја и суза, збила се у гомиле, само што по гдје гдје избијаше из ње по која свилена влас. Тромим, неодлучним и неодређеним корацима креташе се напријед, застајкујући, осврћући ее и колебајући се. Дође му на ум да се врати назад, да им каже да он то пе може, не смије да прими на себе, да у њему нема те снаге и срца, да гледа како му се жена превија од страха а дјеца од глади; не може, јер је већ толико пута гледао то страдање, које га је доводило до лудила. Дође му то на ум; али се прене из тих мисли, јер му чисто допире до ушију смијех и поруга или хладно ћутање. Шта да радим сада?... мишљаше. Он се осврташе опет на све стране, надајући се да ће неко, ма којим начином, судећи по његовом очајиом изгледу познати бол који га тишти, али се пико не осврте на њега. Њему тада дође, да на сред улице рикне као рањена звјер, да окупи око себе ову ужурбану масу света, да јој довикне, да је и њему потребно да