СРЂ

- 608 —

Овако је пјесник изрекао у двадесет и другој години, осмртно слово своје исте младости. То исто понавља у своме дјелу Рола, пјесничком производу од године 1833. Ту нам је оцртан живот једног расипника, који је већ унапрнједа пребројио дане својега живота над својпјем богатством, одлучио је удобно живот провађати за три године дана и самоубојством свршити када буде потрошио и задњи новчић. Због предмета и закључка, који се одатле сам намеће, ова је пјесма изврсна и од велике важности, а и цијели tableaux умјетнички је приказан. С овог гледишта Рола нам се више допада него Coupe et les levres. Она нам најбоље представља осамна^сти вијек, онај вијек, који је настојао уздрмати сваком вјерском идејом и на њезиним рушевинама подигнути ново људство без вјерских осјећаја, како га је схватао модерни материјализам. Пјесник се обраћа Волтеру, чије су идеје највише допринијеле данашњем материјализму, nperipaвпвши му земљиште: „Dors - tu content, Voltaire, et ton hideux sourire Voltige-t-il encor sur tes os deeharnes? A r oila pourtant ton ocuvre, Arouet; voila 1' liomnie Tel que tu l'as voulu! — C'est dans ce siecle-ci, C'est d'hier seulement qu'on peut mourir ainsi."') Мисе признаје, да је кршћанство једино средство, које је кадро страсти обуздатп, једини извор праве љубави, а то је баш оио што фали модерном друнггву. Данашње друштво, забацивши. Исусову науку, вели Мисе, оно је себе упроиастило, ослабило дух и истисло најљепши идеал, који је био кадар онлеменити људско срце. „О Christ, је ne suis pas de сеих que la priere Dans tes temples muets amene a j;as tremblants . . . Ta g'loire est morte, o Christ, et sur nos croix d' ebene, Ton cadavre celeste en poussiere est tombe.

') Спаваш лн задовољан, Волтеру, н твој грдпн подсмијех лспрша ли још на мршавој твојој' кости? Ebo твојега дјела, Ароуета; ево човјека какова си ти желио! — Само у овоме вијеку, само од јучер овако се шоже мрпјети.