СРЂ

— 845 —

Zatim, okrenuvši se prema kući, poviče ona Jutitim glasom: — Boivin-e, evo ti tvog prijateja! To je bila žena moga druga. Cica Boivin odmah se pokaže na pragu okrečene kolibe, pokrivene cinkom, koja je naliejj*- na grijaonicu. Imao je gaće od bijelog cvilika, sve u mrJama, i prlav panamski šešir. Pošto mi stisne ruku, odvede me u svoj tako zvani vrt. Ovaj se nalazio opet na kraju drugog hodnika, zatvorenog visokim zidovima; to je bio malen četverouglasti komad zemje, velik kao gepni rubac, i opko|en tako visokim kućama da je sunce u n dolazilo samo dva tri sahata preko dana. Dan i noć, karanfil, nekoliko žbunova ružica izdisali su na dnu ove bezvazdušne jame, ugrijane kao brežnača odsjajivanem krovova. — Kod mene nema drveća, reći će Boivin, mjesto nih imam zidove svojih susjeda. Hladovina je kao u šumi. Zatim me povuče za pucu mog prsluka i гебе mi tiho: — Učinićeš mi jednu uslugu. Vidio si moju ženu. Nije najbo]a, a? Danas, kad sam te pozvao, đala mi je sve stvari čiste, ali ako ih uprjam, naopako! Računao sam da ćeš mi ti zaliti cvijeće. Ja pristanem. Svučem gornu hajinu, zavratim rukave i prihvatim se šmrka, koji je fijukao, duhao i, kao sušičav bolesnik, hropio, ispuštajući jedva tanak mlaz vode. Trebalo je deset minuta dok se napuni kanta. Sav sam bio oznojen. Boivin mi je pokazivao šta da radim. — Ovamo . .. ovu bi].ku .. . još malo ... dosta; sad ovu. Probušena kanta je otjecala, tako da su moje noge đobile više vode nego cvijeće. Moje gaće na dnu, bile su mokre, zamazale se glibom. Dvadeset puta sam započinao, kvasio noge, znojio se, a šmrk je cvilio. Kad bih sustao i htio da prekinem, čiča Boivin bi me potegao za ruku moleći: — Još jednu kantu, samo jednu, pa je gotovo! Iz zahvalnosti daruje mi jednu ružu, jednu golemu ružu, koja, kad sam je htio zadjenuti za kaput, odmah se razaspe, ostavivši mi, kao ukras, tvrdu kao kamen zelenkastu bobujicu. Ostao sam začuđen, ali nijesam ni riječi izustio. Iz daleka se začu glas g.đe Boivin: — Hoćete li doći već jednom? Govori vam se da je gotovo!