СРЂ

— 852 —

НЕУСПЈЕХ. — Анхон Чехов. Илија Сергејевић Пеплов и жена му Клеопатра Петровна стајали су иза врата и прислушкивали с највећом пажњом. За вратима, у малој дворани, рекао би да неко изјављује љубав; ту су били њихова кћерка Наташа и срески учитељ Шчупкин. — Иде, иде, шапутао је Пеплов, дршћући од нестрпљења и тарући руке. Пази, Петровна, чим проговоре о осјећајима, одмах да си скинула са зида икону, па ћемо их благословити ... Уловићемо их .. . Благослов с иконом света је ствар, и не да се нарушити ... Тад већ не може умаћи, rm макар се и суду обратио. Међутим, за вратима се чуо овај разговор: — Махните се, молим Вас, рече Шчупкин, палећи шибицу о своје шарене гаће. Ја Вам никад нијесам писао. — Јест, како не! Као да ја не познајем Ваш рукопис! смијала се дјевојка, кокетно узвикујући и посматрајући се у огледалу. Одмах сам погодила. Чудновата ствар! Учитељ калиграфије, а пише као кокошка! Како Ви друге учите, кад сами рђаво пишете? — Хм!... То ништа не значи. У калиграфији није важан рукопис; главно је пазити на дјецу. Једног ударим лењиром по глави, другог оставим да клечи... Па шта је рукопис? Лудост! Некрасов је био велик књижевник, а стид је погледати како је писао. Његова дјела, то је његов рукопис. — Али он је био Некрасов, а ви сте Ви... (уздах). Ја бих радо пошла за књижевника. Он би ми увијек писао стихове за спомен! — Стихове Вам могу и ја написати, само ако желите. — 0 чему Ви можете писати? — 0 љубави ... о осјећајима... 0 Вашим очима ... Кад прочитате, полудјећете ... заплакаћете ! А ако Вам напишем поетичне стихове, хоћете ли ми дати руку да је пољубим? — Велика ствар!... Љубите ако ћете и сад! Шчупкин скочи и, избуљивши очи, прихвати њену пунашну мирисаву ручицу.