СРЂ

— 828 —

Извирих кроз отворени прозор гостионице, и једва стигох да се поклоним старој госпи и њезиним ћеркама. — Па биће да се враћају из какве пријатељске куће, гдје су у походама биле, па су случајно задоцниле, одговорих. — Да, случајно! оприје он, ироничким н заједљивим осмијехом, па застаде и паде у дубоку сјету. Знајући из искуства да га која му драго противност учини нервозним, сврнух разговор на друго. Он се радо разговараше, али из свакога покрета, из свакога погледа избијаше јасно, да мисли упорно на »малу сецесију«. Несносна нас врућина у гостионици истјера на поље. Вријеме је било у Бога лијепо. Вече, или да тачније кажем, ноћ, развила се у свем свом сјају и тишини, па и она, би рекао да ужива у баснословним и неописивим љепотама каштелске ривијере. Мјесец, на сред неба, обасјао и сури Мосор и далеко Биоково и Мрљан и Брач и Чиово, па се одсијева и гизда насред каштелског залијева, сребрнећи врхове танких рибарских весала и трагове малених бродица које по залијеву крстаре. С маленог чамца одјекује на једном бећарска пјесма: Жено моја, немој мене тући, Сутра ћу ти вас дан дрва вући. којој друга с краја одговара: Мајка моја поштена је била, Ал' је мене лопова родила. Весло лагахно клапне у море, по које изгубљено пашче протрчи и залаје, па се све опет враћа миру и покоју. Он ме повјерљиво ухвати испод руке; ћутасмо неко доба, као да се не усуђујемо прекидати ту тајанствену тишину. Његове груди надимаху се бурно, а очи свјетлуцаху као жива жерава. — Чуј..., растегну умиљато, говори ми о »малој сецесији«!... И ако ми жеља на први мах изгледаше наивна и смијепгаа, одазвах се како боље знах: — Па, рекох, што да ти више кажем него што сам ти казао? Отац, стари и честити војнички љекар, умро је прије