СРЂ

— 895 —

ХАЏИ-АБРЕК. — М. J. Љермонтов. — (1) Велико је Џемат село, Пуно среће, сваке сласти, Храбра рука, срце смјело Не признаје туђе власти; Тврђа му је палош вити, А молитва — бој водити; Чувена су славна дјела По Кавказу, у даљини, Што их крвца узаврела С прегор'јењем р'јетким чини. Омарина, сунце сија, Па се ваздух чисто њија; У висини op'o лети, Тек се може и видјети; Тишина је свуд нијема, K'o да никог нигдје. нема, Замукнуло храбро село, Као да }е опустјело.; А под гором, покрај воде, Скупштина се види џека. 0 чему ли говор воде, Шта се спрема из далека? Дал' је каква борба нова, Ил' су жељни туђег лова? Ил' чекају руску чету, Да се бију за освету? Не, већ нека туга, сјета Види им се с чела клета; Далеко им мисли блуде, За славом им срца жуде. На камену међу њима Странац неки старац шјео, 0 невољи и јадима Својим причу започео;