СРЂ

992 —

Од танета Беј-Булата; У јуначком није боју, Већ без славе мучки пао И освету мени своју На смрти је завјештао. Убицу сам брзо стиг'о И јатаган веће диг'о, Ал' помислих: »Не, то није Та освета, која ми је Завјештана! Зар час један Да зам'јени живот б'један?... И он макар нешто љуби, Нека му се то погуби!« Свршено је! Зора веће Затећи те живу не ће. Гледај како сунце пада, Смрт ти оно носи сада!... Кад си данас лице своје Први пут ми показала, Срце моје дрхтало је, На душу ми туга пала. Све ишчезе ... часак ту је, Да се клетва испуњује! У самртном страху томе, Што овлада сада њоме, Сва блиједа преда њ клече, А за сузом суза тече: »Не гледај ме само тако, >Очи су ти прави пак'о ! »Р'јечи твоје, р'јечи оне »K'o самрт ме сада гоне .... »Зар ти немаш бар милости »Спрам створења невинога? »Зар ни сузе ни жалости »Не дирају срца твога? »Рано ми је крај дошао, »Зар ти није тогажао?