СРЂ

— 994 —

0 путниче, дед полегни По свом коњу; тјерај само, Бичем махни, узде стегни, . Да раније стигнеш тамо. Још те није потјерао Ни зв'јер какав, ни дух зао, Ал' се моли, — то је сада Лијек души која страда. »Ха, коњицу, добро моје! »Што си очи оборио? »Што се плашиш? Камен то је, »Што га поток угладио ... »Не бојиш се ваљда змије. ;>Што се у жбун тамо крије?.., »Кад сам у крв огрезао, »Гривом сам је твојом прао; »Кад сам пута изгубио, >Избавитељ ти си био; »Кад се вратим, ја ћу знати »Достојно те даривати. »Давно л' бјеше, када смо се »Оба млада ми здружили. »Што си пјеном покрио се? »Што ми дахћеш, друже мили? »Тек што мјесец стиг'о није, »Да дрвета обасјава, »А за њим се поље крије, »Гдје у мраку село спава; »Тамо ватре засијаће, »Гдје пастири ноћивају, »У ергели коњи стаће »Кроз тишину да рзају, »И око те започеће »Да се купе, али веће »Кад ме виде, од стр& тада »Побјегнуће сви назада: »Ми смо, чуће из далека, >На које се жељно чека!.. .<