СРЂ

- 12 -

ни ми се к'о да има двадесет. ТТа сад нема ни онаких момака, ни онаких пЛеама. И дивојке сад друкћије, па ти пе зна ни једна запивати. Хајмија. — (Млада илавокоса цурица). Ко ? Зар ми не зиамо ? Шерифа. — Не знате к'о ми. У вас је све ново, каурско, па превмјате авазом и завијате, к'о да вас зуб боли. Ништа вам, ић, не ваља пЈссма! Алмаза. — (Несташно, чупаво, црнооко дјевојче). А у вас је све старинско, дуго, отегнуто, па и кад сте рахат чини се да кукате. Ајиша. ■— Валахи, ништа сад није к'о прије! Док смо ми млађе биле, ми смо више и теферичиле. Састанемо се 'вако крај воде јали крај шедрвана, засиднемо по цвићу и по трави и запивамо из свега грла. И к : о бије вода шедрвана, па прска и разлива се по цвићу, тако су нам текле писме и разливале се по махалама. Болан би се личио њима. Алмаса. — Па тако н ми радимо. Ајиша. — Не радите к'о ми!.. Момци су остављали све своје послове, па крхали и прескакали плотове, само да пас виде. Трчали су за нама. Сто пута ме нена покарала, што су јој изгазили цвиће, воће поломили и разбили џаме на пенџерима! Алмаса. — (Уздахне). Данас се то не ради. Ајиша. — (У заносу). Па како смо се мп играле! Пресганемо с ппсмом, па отпочнемо с играма. Играле смо се тикава, филџана, погаче, слипимиша... (Поклопиочнрукама, постиђено). Ах, да зпате шта је једном било... једном, кад смо се играле... Све дјевојке. — (Склептају се око ње). Шта? Шта? Ајиша. — Играмо се ми, дивојке, слипимиша, па дош'о ред на ме да ми завежу очи махрамом, па да их тако тражим и фаћам. Ја тражим, оне вриште око мене, а ни једну да уфатим. Одједном све заврискаше, а мене неко уфати иза леђа, око струка. Ја мислим нека од јараница, па се почнем смијати, кушајући, да је руком дофатим по лишцу. И пипам ја, ггапам, и изненада напигшм — бркове. Отргнем се, вриснем и бацим махраму с очију, а преда мном стоји он, па ме гледа и смије се. Све дјевојке. — Ко? Ко?