СРЂ

— 15 -

Алмаза. — А ви да пивате! (Узме дахпре и, дигнувши га изнад главе, удари два три пута и, уз пратњу ДЈевојака, запјева: Ој дивојко мапа, Да ти Фесић купим. Не ћу, драги, не fiy ја! Ој, жута ружа продвала, Мила мати дерт ми задала. Не Iiy, брат, не ћу ја!) ^За вријеме пјевања она игра, пзвијајући тијелом попут зшије и, катвада, окренувши се у ковитлац. Дугачке плетенице витлају јој се по в.чздуху, шибају је по куковима и раменима; ђердани, са златним новцима о врату и прсима, звече, а папучице на ногама клепећу. Лице, обасуто бичевима косе, заруменило се, а бујне прси надимају се. Ношто се пјесма сврши, она, уморена, баца дахире у траву и испије маштрафу медовине). Дудија. — Благо теби, увик ли си весела! Алмаза. — А што не ћу бигвесела? Млада сам, здрава сам, па ми се чини, да вас свит и ово цвиће и све ово да се смије на ме. С тога би' се и ја смијала на свакога! Хајнија. — Бива ти још не знаш за севдах? Алмаза — Ја? Хајнија. — Не знаш. Јер чим можеш севдисати, нема више такога смиха. Од севдаха горег јада нема, одавно се пива. Алмаза. — (Живо). Лаже, лаже ко то вели! (Дјевојкепрасну у смијех). Шта вам је? Хајнија. — Кад се тако браниш, онда је и теби некакво момче запело за око. Све. — Jec', јес'... Алмаза. — (Постиђена). Није, није! Све. — Jec', јес'... Алмаза. — (Окреће се од њих и сакрива лице рукама). Није, није! Ја сам само тако говорила. (С десне стране, иза онога ћошка, чује се момачка пјесма: Телал виче од јутра до подне: Ко ј' у кога ноћас на конаку, Нек не иде рано са конака...) Хајнија. — (Скочи). Момци пролазе сокаком! Дјевојке. — (Осим Алмазе и Дудије). Момци! Момци! (Све отрче кроз капиџик у кућу). Дудија. — (Приступа Алмази и ухвати је за руку). А ти мени ништа и не говориш.