СРЂ

— 218 —

DANIELE CORT [ S. — Antonio Fogazzaro. — (24) Glava XXI. U poemu sjene i života. Sutrađan o ručku bijahu ođredili da između ure i ure i рб odvedu senatora Clenezzija u Cortisove vrtove pa da se vrate u vilu Carre sa strane Kaodemurske. Na uru Jelena je sjedala u svojoj sobi kraj otvorena prozora, napinući i nehoteć uho na svaki korak koji bi se euo do]e u vrtu. Mislila je, i polako polako ulazila joj je u srce jedna nada. Nije se usuđivala zadržavati je, gurala je odmah od sebe, pa je opet dozivala, naslanala se na nu za eas, za jedan tren samo, da osjeti onaj tako meki, okrep|ujući mir. Ako nezin muž ne znadbude što će s hom, ako je htio samo staviti na kušnu? Ne, ne; sada ne će da misli na to, bilo bi odveć rano. Ali ako pismo danas ne dođe ? Ako ne dođe ni sutra? Po Lau, odlazak muževjev ne može se mnogo otegnuti. Razborito je prieekati još koji dan, prije nego se pocne ufati; ali da pismo ne dođe ni prekosutra? Tada da, tada bi se mogla nadati da ne će više ni doći. Toga je dana posta zakasnila. Clenezzi i Cortis šetahu gore doje po vrtu pred vilom. Cortis je ćesto pogledao na Jelenin prozor, a malo slušao brbjane svoga druga. Jelena se nikako ne pokazivaše. Oko ure i po prikaza se naprotiv konte Lao, zapučen u svome kaputu. — O, гебе Lao, ide li se ili se ne ide? Ako se ne ide odmah, ja ostajem kod kuće. Dozvaše Jelenu, koja bi bila htjela još malo počekati. Stric bijaše izgubio ustrpjene, kontesa Tarkvinija vikaše sa prozora od svoje sobe: „Sto činite da se ne mičete?" a jadni Clenezzi, ne znajući uz koga bi pristao, okriv|ivaše sebe za ovu galamu i uvjeravaše da bi rado ostao kod kuće jer da se Jepšeg kraja vidjeti ne može. Cortis upita Jelenu da li joj je još toliko stalo