СРЂ

- 236 -

Г. Павић ће рећи са своју љубав што је жели: Што је тхламом храни исток ружичасти. или ће написати стих: Сунце силе зенит мину заходу се своше креће мислећи ваља да да је зенит исто што и кулминациона тачка. Човјеку се и нехотице еамеће гштање: Па откуда све то? Зашто да писац пада у овакве погрешке? Одговор није далеко. Г. Павић хоће да свему да некакав нарочити облик, хоће да тражи лијепе и шарене ријечи, хоће да папише нешто »поетски«. Отуда ће и рећи за поларну звијезду »поларница сјаја«, због тога ће написати да се чежња враћа »да милује ноћ зефирну«, да је дан »сав задахнут сумњом ледном», да »таласи цвет братиме«; зато ће да каже за небо »небно узвишење«, или ће рећи како »црне власи поноћи мрси бура завитлана«, или да се звјездама »укрива« свјетлост »трепавицом прамне тмине«; зато ће рећп да »Сироко гњевпи у Адрију оре«, да му »душом трепере звуци«; или ће за Цемшида да каже, како је то >син источног жара« и т. д. Па учинивши корак даље тим клизавим путем, г. Павић ће написати стихове у којима ви — ма како бнли попустљиви и предусретљиви према писцу — не ћете наћи никакав смисао, па ни апсурдан чак. Ти стихови иишта не веле, но стоје у пјесми зато, да би се нашао потребан број слогова или написало неколико шарених ријечи. Тако ће г. Павић пожељети да му се »генију младом поезије« захори пјесма: Кад се бурним летом облачине роје У огњеној грози муњевнога слома. Или ће се питати »зар је тако трајан удес судбе горке« Да се због прошлости будуВности свете Догађаји тужни, жалосне поворке? Или ће у својој Змијској пјесми да пјева, како ће га сахранити, и како ће му на гроб долазити змије да сикћу. Па ће онда написати ова четири безмислена стиха: