СРЂ

— 238 —

ница, која је хришћанка, и коју је паша отео за себе, упознаје међу тим погинулима, по робињину опису, свога оца, брата и несуђеника. И знате ли како и шта вели пашиница о тим мрцима ? Онако и оно што би говорила да су јој јавили да је неко непознати умро. За оца вели: — Та је глава седе косе Несрећнога мога оца. за брата : То је глава откинута Жалоснога мога брата. за драгог: То је глава погубљена Несуђеног вјереннка. Шта ли све није писац пропустио да извуче из оваквог положаја. Градацију но примјерима из народних пјесама, која би овдје била врло лијепа и врло згодно употријебљена, сву емоцију и јачину iiito је требао да улије у ове одговоре, жар, плач, тугу и т. д све, све је пропуштено. Ни завршетак пјесме није бољи, и он је исто тако хладан и празан. Ту пашипица гонори својој робињи : Све ти злато мога стаса За уресе твога лика Само узми овог часа Ханџар мртвог вјереника ! У постељу њега скрићу, И с њим верним и заклетпм, Господара погубићу Своје мртве да осветим. Г. Павић пише једним за пјесму и сувише тешким стилом. И при читању пјесама, из ове књиге, читалац има ту непријатност, да се чешће мора враћати у назад и понова читати неке стихове. Па да споменемо и то, да се г. Павић доста често огријеши и о језик којим пише. У његовим се пјесмама налази и не мали број нових, рђаво скованих ријечи. За те грешке носи г. Павић не малу одговорност. Па ипак има уПесмама г. Павића покашто свјетлијих тренутака. Наићи ћете покашто на по који љепши стих,