СРЂ

- 512 —

КЊИГОВОЂА. — Alphonse Daudet. »Брр... каква магла!...« повика један добричина коракнувши на улицу. Он подиже хитро јаку од капута, затвори шал пред устима, и, оборене главе, држећи руке у џеповима, звиждукајући пожури у свој биро. Права магла, одиста Још није то пишта на улицама, јер у великим варошима магла не траје дуже него и снијег. Кровови је раздеру, зидови је апсорбују; она се изгуби у кућама кад се отворе врата или прозори, и тамо направи степенице клизавијем, држалице влажнијем. Кретање кола, долазак и одлазак пролазника, оних јутрењих пролазника тако ужурбаних и сиротих —- пресијеку маглу, разнесу је, растјерају је. Она се ухвати по одијелу по биро-има, одијелу уску и танку, по waterproof -viM& дјевојака по магазинима, по малим млитавим веловима на њихову лицу и шеширима, на широким засторима пред дућанима. Али на кеју покрај Сене, који је још пуст, на мостовима, јендецима, по ријеци, ту је само магла тешка, непровидна, непомична, ту се диже сунце, иза Богородичине Цркве, са зрацима који наличе на зраке кандила што гори у муклу стаклу. У пркос и вјетру и маглушини, човјек о коме је овдје ријеч, иђаше кејом у свој биро. Могао је поћи и другим путем, али је ријека имала за њ канда неки тајанствен чар. За њ је било неко задовољство ићи поред прсобрана, очешати се о камене ограде које су истрошене већ од лактања беспослењака. У ово доба и по овом времену на кеју нема тих беспоелених гаетача. Међутим, у далеким размацима, срета човјек само по коју жену претрпану рубљем, која се одмори па прсобрану поред ријеке, или каквог сиромаха налакћеног према води с лицем пуним досаде. Сваки пут како прође мимо њих, човјек се окрене и погледа их, затим погледа у ријеку као да неко мисао у њему чудновато мијеша та лица и ту воду. Ријека данас није ни мало весела. Магла која се диже између таласа као да је отежава. Мрачни кровови по обалама, сви они димњаци неједнаки и нагнути што се одражавају у