СРЂ

— 674 -

понова у листу и срећку, па му се сад учини, да је њихов број некако љепше и изразитије исписан; да је и он радостан што је њихова своЈина. — Шта сам оно ноћас сањао?!... продужи. Чини ми се ђавола. Виђи ти, молим те, како и ђавб предсказује срећу!... — Срећа, те још каква!... продужи Стеван радосно. Одмах ћу дати оставку на практиканство! Нека га ђаво носи заједно с мојим сувим шефом, што ми душу извади!... Хе, како ће то изгледати, кад му изађем пред очи у новим хаљинама, са штапом и оставком исписаном на најфинијој хартији — туђом руком! Одмах ће ми искати коју хиљаду — и нудити указ. Али му не дам ништа . .. а указ ми не треба ... Не дам, не дам! ... и он махаше рукама, трескаше ногама, баш исто онако, како ће то и пред шефом да чини. — Вала, ја не ћу ни да отказујем рад. Не ћу отићи, па квит! Чудиће се један и други дан — док им се не појавим у господским хаљинама у фијакеру — као господин. Платићу раденицима буре пива ... Хе! . .. iiito ће ми завидјети. Само да ми је некако да могу лупити оног дебелог надзорника, за оно мување с лопатом! — Не утекох ја више ни на »унд фарбу«!... Сад ћемо се поиграти!... Останеш брате без пара, па и па »ајпц« бјегаш ... То је грозан малер ... Толике сам паре само због тога изгубио!... Али ћемо од сад другачије!... причаше Марко убједљиво. Врата се отворише и на њима се појавише два блнједа испивена женска лика. Једној се још познаваше модрица од потоњег ударца мужевљева. Изгубио на карте, догаао пијан, па кад му је она плачући пребацила, он ципелом, па испод ока. Мало је требало па да остане ћорава. II сад преплашене обје ступише, па кад спазише све у нереду, претурен и сломљен стб, разглављену столицу и све по собн разбацано, оне преплашено погледаше једна у другу, па у њих, не смијући да их питају ништа, док Марко не узвикну: — Шта сте онијемиле? ... Смијте се!... вичите ! скачите! ... бацајте те дроњке са себе !. . . сад сте богате!.., богате... и он отеже потоњу ријеч. Оне их гледаху зачуђено; једва се Каја усуди да пита: