СРЂ

— 757 -

рити. И оно што сам прије као трговац знао, заборавио сам. Новац не доноси памет. Ти си, Јакове, још мање за трговца. За тебе је будак и лопата — или да лежиш, друго ништа. За тебе, Марко, баш ништа. Ми више не треба да радимо, ако 'оћемо што да очувамо, те да под старост не просимо. Послије тога, како ће нас дочекати она средпна, из које смо изашли и презрели је? Презирање и ругање не ће довољно бити. А ја осјећам и увјерен сам, да ће то скоро доћи. Јер ми смо еа сваки рад невични. Само колико пара просусмо у лудо ? !... Колико нам Чивутин понесе!... Колико поломисмо и раздадосмо!... Покуповасмо намјештај и хаљине, као да смо милнонери!.,. Шта смо тада мислили?... Ништа!... Треба да се стидимо сами од себе! Зато, браћо, да би надокнадили то, ми морамо нешто радити, али не сами ми, него преко другога... — Па да нас тај други краде!... додаде Марко. — Морамо наћи свога човјека, који ће нам озбиљно притећи у помоћ ... — Нађи ми га, ако можеш!... рече пакосно Марко. — Па имате га, Стојанче,... рече Каја. — Стојанче!... викнуше сви у један глас. — А гдје је Стојанче?... упита Стеван. — Игра се с дјецом !... одговори Цаја. — Толики момак па се игра. Доведите га овамо!... нареди Стеван. Цаја истрча и доведе га. Стеван га гледаше, сумњиво машући главом, па најзад упита: ■— А шта је он радио досад?... — Шта је радио?!... узвикну Каја пакосно. Има родитељи, који се брину за њега, ria се дете игра са другу господску децу!... Стеван махну главом и тихо додаде: — А шта зна он да радо ?... — Па ви га научите — рече Каја. — Да га учимо!... да га учимо!... викнуше сви осим Стевана. Он их упита: — — А шта да га учимо ?...