СРЂ

— 830 —

Пламен наше ватре освјетљиваше низ воду, он је треперио, и сјенке се дизаху и лећаху око старе огромне секе, која бијаше запарана дугом браздом пукотине. Ах, она изгледаше као да може осјећати и мислити. Ја и Раџим вечерасмо рибе, коју смо тога вечера уловили; обојица бјесмо у оном расположењу духа, када све изгледа идеално, када је срце чисто и када се не жели живјети ни за што друго него за то, да се може мислити и сањати. Море миловаше обале и таласи поново шумљаху тако полако, тако тужно и меланхолично као да тражаху допуштење да доћу близу ватри да се огрију .... По каткад у тој општој хармонији шума и пљуска, зачује се по који шум много узвишенији, силнији, звук разбарушен, неизразит и махнито весео: — то је један од оних валова, који се дрско и глухо прикраду до наших нога и ту се с кикотом расплину. Раџим испоређиваше ове валове са женама, с њиховим сумњивим жељама и загрљајем. Он лежаше потрбушке на пијеску одмах поред мора. Замишљено гледаше у нејасну даљину, подбочивши главу рукама. Његова рутава шубара од јагњетине бјеше му се завалила на затиок, те на његово високо чело, избраздано финим борама, падаху студени ћухови с мора. Он филозофоваше; но у исто вријеме није се бринуо за то, да ли га ја слушам или не. На мене се није ни најмање обзирао. Изгледаше чисто, као да с морем разговара. — Човјек, који вјерно служи Богу, отиће у рај; а онај, који не служи Богу и Пророку? . . . Можда је он овдје; у овој пјени ... И у овом сребреном таласању воде, може бити и ту је Он. Ко зна!? . . . Море се свијетли; тамно, широко, бескрајно. Овдје-ондје пала мјесечева свјетлост, широка као каква брана од свјетлости. А сам мјесец већ утонуо за посљедње брежуљке и замишљено обасјава море које тајанствено уздише — Раџиме, дај причај штогод, рекох старцу. — Зашто? одговори Раџим, али се не покрену нити ме погледа. — Па онако! . . . мени су драге твоје приче. — Ја сам ти више све испричао. Ја не знам више ниједне. Знам да му је драго кад се моли, за то га наново замолим.