СРЂ

(Kra.j).

DIO TRBCI. Pojava I. IvO i Antun (u Antunovoj sobi). Ivo. Jest, sve što hoćeš; dobro je gledat za svoje clijete; dobro je donekle mrdit se i opirat se, ali sad više što ćeš učinit'? Antun. I ti si uzeo poso za glavu, pa sve o jednoj stvari cevrjaš kako baba o uštipcima. Meni je nešto teže na glavi. Reci mi ti, како je Jele, jesi li je vidio"? Ivo. Došo sam u tebe iz nezine ložnice, i гекб sam ti, netom sam stupio tu na vrata, da sam sad od ne; a ti si bio zamišjen i nijesi me ništa ni pito. Antun. Što ćeš; ne znam gdje mi je glava. Ivo. Dakle i ti imaš posala preko glave? Antun. I kakvijeh! Ti si samo bestužan. Ivo. Znaš što je govorila Cavtajka'): „Svak ima svoga vraga, i ja imam moga Pera". Tako ti i ja govorim. Antun. Biće, ali te ne vidim uigda ni uskošena ni zamišjena. — Ma molim te, odgovori mi što sam te pito. Ivo. Što ćeš da ti rečem! Ona je pijehria stvar škakjiva. Biće sinoć izišla iz vruća, a na dvoru studeno, pak se nahladila. Suviše, kako znaš, gospođa je Jele nervozna; pa joj se vas život ustreso. Vajalo bi na Jeto da pođeš u svijet s riom i vidiš za riezino zdravje, a do tada neka se cuva. Kadgod, kad je lijepo, može izit, pa poć u teatar, na šetriu, na posjed; ele razabrati se. Antun. Vidim ja, kad je tako, da ona pati na srcu.

') Žena iz Cavtata, okoline Dubrovacke.