СРЂ

— 942 —

ЧИЗМАР И НЕЧИСТА СИЛА. — А. П. Чехов. Било је бадње вече. Марија је давно спавала крај пећи, и свијећа се већ гасила, а Тодор Нилов је све једнако сједио и радио. Он би одавна био бацио радњу и изашао на улицу, али муштерија из Звонарне улице, који му је наручио ципеле још отрагу двије недјеље, долазио је јуче и наредио му, да их још до јутрење сврши. „Несретног живота!" мрмљао је Тодор радећи. Једни већ давно спавају, други опет шетају, а ти сједи ту и скапавај, радећи враг си га знао за кога .... Да не би нехоте заспао, он би сваки час вадио испод стола бочицу, нагнуо би је, пинуо би из ње и послије сваког пута завртио би главом и гласно би рекао: „С каквим разлогом муштерије могу шетати, а ја за њих да радим? Да ли зато, што они имају новаца, а ја сам сиромах?" Он је мрзио све муштерије, а особито оног, што је живио у Звонарној улици. То је био господин суморна изгледа, дуге косе, жутих образа, с великим модрим наочарима и измукнута гласа. Имао је њемачко презиме, такво, да га је тешко било и изговорити. Коме је сталишу припадао и чим се је бавио, трудно је било појмити. Кад је отрагу двије недјеље Тодор дошао к њему да му узме омјеру, муштерија је сједио на поду и тукао нешто у мортару (хаван, ступа). Тодор га још не бјеше ни поздравио, кад наједанпут садржина у мортару плану, покаже се јасан, цркен пламен, засмрди сумпор и сагорјело перје, соба се напуни густим, ружичастим димом, тако да је Тодор најмање пет пута кихнуо и, враћајући се послије тога кући, помисли: „Ко се Бога боји, тај се не бави сличним стварима." Кад у боци није већ ни каии остало, Тодор метне ципеле на сто и замисли се. Наслони се на руку и почне мислити о својој сиромаштини, о јадном и жалосном животу, затим о богаташима, о њиховим великим кућама, о кочијама, о стотинаркама. Како би лијепо било, кад би се у ових богаташа, да их сам ћаво однесе, све куће растријескале, коњи би поцркали, а бунде и шубаре би исплавиле! Како 6и красно било, кад 6и богаташи мало по мало постали сиромаси, који немају шта да једу, а да несретни