СРЂ

— 970 -

А М А Н!

Аман, џанум, аман, аман, Дивну ли те Алах створи! Кога сретнеш, да га мамиш, Да погледом срца пламиш, Ко те види, дерт га мори, Па уздише, чезне, гори ! Аман, џанум, аман, аман, Ил' си вила ил' хурија ? Откуд дође ? Откле ступаш ? Мијеш ли се каравиљем, А спаваш ли међ' босиљем, У ћулсији да л' се купаш, Па ти мирис све опија И заноси и — убија? Аман, џанум, аман, аман! А, питат те више не ћу, Питајући, уздишући, Пусто ће ми срце пући, Прегорјети за те све ћу И болујућ умријећу. Херцевовпна.