СРЂ

— 919 —

NAŠI AMERIKANCI. Sličice sa dubrovackoga sela. — Kristo P. Dominković. I. U Ameriku. U kući Nikole Velikoga nije se večeras ni rozarije — Bože mi prosti — nekako u redu smolilo; ali ipak ono pet „očenaša" namijenenijeh sv. Nikoli Putniku smojeno je onom pobožnošću i skrušenošću, kakvom se naš sejak moli. Izdižući glavu i upirući očima, čas prama staroj i pocrneloj slici sv. Nikole nad samom trpezom, čas opet put neba, pritiskuju čvrsto skopčane ruke do pod samu bradu, ili ih skloplene spuštaju niza skut. Marija, žena Nikolina, klečalaje bogojubno po dno trpeze, i s kraliješem (brojanicama) u skloplenim rukama preporučivala svoga sina sv. Nikoli Putniku. Izdižući oči i upirući nima u svetu ikonu, obeća da će pred nom svake nedjelje užižati lumin (kandilo). A kad je glavu tiho spustila na prsi, i nehotice joj se zaustavi pogled na starijem sinu Ivanu, koji je do ne klečao nekako sjetan, te je kad i kad nekako tužno trjao rukom obraze šapućući s domaćijem molitvu. Teška je bila ova večer u kući'Nikolinoj; večer, kad im se izmiješala čista tuga s nejasnom radosti, podmukli strah s jakom odvažnošću. Nije to baš ni tako lako! Nikola sprema sutra Ivana u Ameriku. Krv je to negove krvi, pa da se domaći s hime hladnokrvno opraštaju, bili bi pasjega srca. Eto ga je gotovo ne punili osamnaest godina gledao svojim očima, pa sad dođe dan da se s nime rastaje. A sam Bog zna, hoće li ga ikad vidjeti, — što ne daj Bože! Ali ih u toj tuzi u nekoliko miri ona radost, da će im Ivan biti dobar i vajan i da u svijetu ne će zaboraviti roditeje, te da će ih pomoći barem toliko u koliko će isplatiti dug, da ne ostanu sramotni pred svijetom.