СРЂ

Очи Јосимове биле су тако сјајне, влажне, као да беше суза у њима. Он се окрену зиду; али готово одмах обрати се куми охрабрен, подигнуте главе; као да је тражио да она учврсти у њему ту охрабреност, рече јој: — Срећни смо! је ли кумо ? — Срећни ! Разуме се! да шта! одговори хитро кума, која једва чекаше да проговори штогод, да размрси то заплетено стање, да дозна, шта је то Јосиму. — Срећни, разуме се . . . И здрави сте и имате свега у кући . , . А ако желите децу, даће вам Бог синова и кћери! . . . На ове последње речи чућење се оцрта на Јосимовоме лицу, јер он ни мало не мишљаше на децу. Али кума, којој је та мисао била случајно дошла у главу, држаше, да је породица узрок Јосимовог узбућења те настави: — Шта ти! . . . млади сте, волите се, а коме смо ми кумовали, деце није фалило . .. — А! Бога ми ја нећу тако! узвикну кум строго, држећи да му се ту нешто предбацује. Човек вам учини услугу, па после имате нешто и да му предбаците . . . А ако то зависи и од кума нико се не може на нас потужити . . . — Не! не! куме, којешта! . . . умириваше га Јосим. А кума настави: — Знам ја како је то. И ја, кад сам се удала, проћоше две године, а оно ништа . . . Доцније, Богу хвала, доста је деце било . . . Неке је Бог и однео! Шта ћемо; он даје он и узима. — Да, шта ћемо кумо; говораше Јосим. Тада се сви ућуташе, као да су хтели да се приберу. Кум уздахнувши, отресе пепео са цигарете у мали тањир, па се ували мећу јастуке миндерлука. Мица гледаше Јосима зачуђено, не разумевајући његову сету. — Па да, рече Јосим после дуљег ћутања, изразом добродушности; ја бих волео да имам децу. Кућа је овако празна. Али ако их не буде, ипак је боље него имати децу, па је затим изгубити . . . — Дабогме, рече Мица тихо, са мало више храбрости. Кума стаде говорити са сузама у очима, како је то тешко, кад вам смрт однесе децу. Кум мећутим ћуташе; Јосим му је био досадан. У ствари није разумевао шта је Јосиму, — истина да