СРЂ

Р У К А.

—■ Guy De IVIapassant Истражни судија М. Бермутије говораше о мистериозном, Сент-Клудском догађају и слушаоци га окружише. Већ читав мјесец дана тај необјашњиви злочин зачуђује цијели Париз и нико још ништа да разумије. М. Бермутије наслонивши се у једном углу, леВима на камин, препираше се са извјесним мишљењима. Прихваћајући их или не, као год и поједине доказе ; али он сам, лично не закључиваше ништа. Већина госпођа устадоше и приближише му се, упрвши очи на његова обријана уста, из којих излажаху крупне и важне ријечи. Госпоће су биле нестрпљиве, дрхтећи у страху пуном радозналости, похлепни у њиховој неситој потреби грожње, која им душу посјећује и мучи је као глад. Једна од њих, најбљећа за вријеме кратког ћутања рече ово: — Али то је страшно. То „надприродно". Никад се неће ништа дознати. Судија се окрену према њој: — Да, госпођо, врло је вјероватно да се неће никад ништа дознати. Али и поред тога, ту нема ништа... надприродно, као оно што рекосте. Овај је злочин врло мудро замишљен, врло вјешто изведен и тако добро покрит мистериозним, да се не може исчупати из његове непрозирности. Но један пут, ја сам морао да претражујем једну аферу, која заиста изгледаше и надприродна и фантастична. На посљетку напустих ту ствар, јер нијесам био у стању да је објасним. Више жена у једном истом моменту повикаше: — 0, кажите нам то! Изгледаше, да је то изговорио један једини глас. М. Бермутије се насмија тешко, као што треба, у осталом, да се смије један истражни судија, па продужи ; — Немојте у то вјеровати, бар толико не, што и сам у коме тренутку не повјерујем у ту ствар као у надприродну. Ја вјерујем само у нормалне узроке. Али ако би баш требали ријеч