СРЂ

— 222 —

Сагох се тад мртвацу и нађох у његовим стиснутим устима један прст од оне изчезнуле руке. Прст бјеше одгрижен управо по другом чланку. Затим се приступи константовању. Ништа не пронађосмо. Ни једна врата не бијаху разглобљена. Прозори и намјештај цјелокуиан. Два пса чувара и не зарежаше цијелу ноћ. Слуга даде ово објашњење: — Од назад два мјесеца господар почиње бивати раздражен. Примаше многа писма, која одмах спаљиваше. У наступу неке љутње, која изгледаше да је лудило, често би узимао корбач и бијесно шибао ону руку, која бјеше прикована у зид, и која је изчезла баш за вријеме убиства, а да нико не зна како и на који начин. Врло је доцкан ишао да спава и пажљиво се закључавао. Оружје му бјеше увјек под руком. Често је ноћу гласно викао, као да се свађа са њеким. Ове ноћи, као за чудо, није се чуо никаков шум, а кад је слуга ушао да отвори прозор, нашао је Сир-Џона мртва. Слуга није на никога сумњао. Ја доставим што сам о тому случају знао магистрату и чиновницима јавне безбиједности, и они учинише по читавом острву тачну и подробну истрагу. — Али, не пронађоше — ништа. Но једне ноћи, након три мјесеца од тога догаћаја ја сањах један тежак сан. Учини ми се, као да гледам ону руку, ону страховиту руку, гдје као каква скорпија или паук јури по зидовима и завјесама моје собе. Три пута се пробудих. Три пута поново заспах — и три пуга поново видјех тај грозни крњатак руке, како преко моје собе скаче мигајући са прстима, као са панџама. Сутра дан наћоше ме у гробљу, на гробу Сир-Џона, кога тамо сахранисмо, јер му се породице не могаше пронаћи. Одатле ме пренесоше кући. И, ето, госпоће, то је моја историја. Више не знам. * * * Госпоће бијаху блиједе и дрхтаху. Једна од њих повиче : — Али то нити је завршетак нити објашњење. Ми нећемо ноћу спавати ако нам не кажете шта се са вама догодило. Магистратор се озбиљно насмија.