СРЂ

— 167 —

Насред шупе, у помрчини, Наум је стајао непокретан бојећи се да се помакне. Пред његовим ногама Јосим се дизао са пода. Пођоше на поље један за другим. Јосим је ишао напред, Наум за њим. Кад уђоше у кућу осташе неми. Оба човека беху бледи у лицу и дисаху брзо хао после дуге трке. Јосим је стајао насред собе, са збуњеним посмехом на уснама, и брисаше прашину са рукава свог капута. * * * Две године после тога Јосим се ожени по други пут. Овога пута нађе женицу какву је само пожелети могао: ћерчица јединица и доста имућних родитеља, трговца са брашном из Панчева. Мица је била васпитана у „клоштеру." То беше добро, размажено дете, коме је живот био престављен у истим бојама, са онолико исто стварности као легенде из Старог или новог Завета. Беше пуна њежности, али неке меке њежности као у биљке која је обрасла у стаклену врту. За Јосима све то беху нове ствари и он у њима нађе неописане дражи. Он тада први пут ступи у млакост и сладуњавост ваздуха стакљеног врта; а он, који је дотле познавао само оштар и природан ваздух покошених њива, наће то тако пријатно, тако добро ! Кад Мица први пут отвори пред њиме орман пун извезена рубља повезана црвеним свиленим тракама, из кога излажаше свеж мирис: Јосим осети неку детинску радост. Па родитељи даваху и пристојан мираз својој кћери! По љетним вечерима, недељним или празничним даном, Јосим стојећи уз ограду на задњем крају лађе, гледаше како се у вечерњој сумаглици удаљује обала са које му Мица махаше својом марамом. Па кад би је изгубио из вида, он остајаше на т месту и гледаше дуго у даљину, где све ишчезаваше у неЈасну плаветнилу. Кад би изгубио из вида и она два торња православне цркве, Јосим би тада сео у један кут, те успаван једноликим ударањем точкова и мирисом запенушене воде, гледаше у таласе, које лађа остављаше са страна, а у које се дрвеће огледаше и савијаше као змије.