СРЂ

— 273 —

— Ма da! znate da ste za ve6eras naredili veliku gozbu za svoje prijateje. Roberto uniđe u veliku dvoranu. — Oh! moj Bože kakvo čudo od vjenaca, cvijeća, zavjesa. A što je onaj katafalak? — Ma jedno pozorište, odgovori mu radnik. — Pozorište! Ma čemu to? — Za igru koja se ima da prikaže večeras. Roberto pođe u sobu Kamilinu; pun je srgbe, ali je duši u sebi, jer neće da se izlaže pred svom onom tuđom čejadi. — Sto znače sve ove priprave, Kamilo? Gozba, predstava, svecanost u kući mojoj! Svečanost koju ja nijesam naredio! — Ma ja sam imala da se za sve ovo brinem, ti imaš samo da se veseliš i uživaš. — Ali molim te govori bistrije; nijesam vičan da odgonetam zagonetke. — Ma zar ne znaš Roberto da je danas 20 dećembra. — Pak što? — Zar to nije tvoj rođendan? Te rijeci imale su da ublaže ijed negov, ali ga one gore raspališe. — Ova svećanost ne smije da bude. — Ali zašto, dragi moj? upita naglo Kamila, nemirna i u strahu da se ne bude zbila koja nesreća. — Zar .. . jer mi odlazimo do dvije ure; idemo u naš zaselak Cvjetano-Po}e. — Ali u sred zime! — Najjepša su ovo doba za uživane prirode. — A velika dvorana koja je već nakićena! A pozorište? — Nek tvoji radnici razmetnu sve što su učinili. — Ali moji gosti, koji se sad već oblače i pripravjaju da nam dođu? — Tvojim gostima otkaži gozbu, nek se svuku i ostanu u sebe doma. Kamili su vrcale suze, ali ne učini mužu nikakove primjedbe .