СРЂ

— 347 —

свијета у оној самотињи не бијаше за ме! . . Његдашњи наш кутњи љекар силажаше низа степенице, стара слушкиња узлажаше, кашљуцајући, са котарицом о руци; гомила мојијех саученика креташе се тамо и амо по дворишту, учитељ ми латинскога језика улажаше, завиркујући десно и лијево, отац ми излазаше из писарнице, скидајући с носа наочаре; мајка ме иза гласа зваше да не стојим на сунцу, да се уклоним са розопечине, сестра ми залијеваше цвијеће, старији брат читаше на глас, наш црни мачак вераше се по одрини, птице пјеваху и цвркутаху у кавезима, врата се и прозори отвораху и затвораху, све се мицаше, све збораше, све у ме поглед упрло; а ја — појаћели друг! — непомичан као стијена, измећу хиљаду погледа, хиљаду гласова, порушен и задешен неисказаним чудом — нит' се мичем, нит' душицом дишем! . . . Ни сам не знам колико је то тако трајало и колико шћаше још да траје, да ме по срећи или несрећи груда снијега, која се изненада отрже са једног стабла, не освијести и доведе опет к себи. Стадох тад пажљиво да разгледам и разабирам около на около све потанко. Није хвајде, све ми њекуд мање изгледаше! Кућа њекада голема, мал' те не рекох, сада је као каква добра појата или пударица; одрина, њекада и сувише висока да се до грожћа досегнем, сада је прениска; меће, које не могох онда ни летке а камо ли трупачке да прескочим, сада их ругајући прекорачујем . . . Чињаше ми се, без све шале, да сам се рашчинио као какав див, а то ми николико не бијаше мило, јер сам се дотле у мисли био занио, да, Бог и душа, са сваке стране чујах на, гдје се све камени, чуди ми се и у чуду као вели; Гле, глете, чудне људесине! . . које оно? . . одакле? . . чиговић? Ми га не познајемо! . . Обузе ме тада опет њеко непријатно осјећање, те потрчах брже боље пут башче, дајбуди ћу, помислих, ондје мало одахнути. Чим ногом крочих на њу, одмах ми се приказа прозор, с кога ме отац — душа му царевала! једно јутро зовну и радосно рече: Вилиме, овај ти исти час, дијете моје, навршујем седамдесет и четврту годину! . . Наћох још у животу и чемин један, под којим ме кућна чељад свако боговетно вече учаху да се молим Богу; ту сам — лијепо се сјећам као да је јуче било — за дуго једном замишљен сједао, кад првом у свом вијеку вићох мртваца. Еле, ја ками мнидијах, да ћу одахнути душом у башчи, а кад тамо љуто се пре-