СРЂ

— 476 —

Његовој жени „госпођи Мади Луца Поца, владици дубровачкој" посвет.ио је Д. Божо Салатић (рођ. 8 окт. 1749) свој молитвеник „Приправа 1 ) на исповијес и причестјење с начином подобнијем за чут богољубно с. мису" (Дубр. 1783, 1805 и 1864). Биће Луцов син Nicolaus Luciani đe Pozza, човјек вриједан у философији и математици, који се је оженио за Јелину Орсата Рањине, ванредно начитану дјевојку, која се је бавила сликањем, музиком и — писањем пјесама 2 ). Краткоће ради ограничићемо се само на двадесето пјевање Поповићеве едиције упорећујући га с Марковићевијем издањем, а истичући нај прије оне варијанте, које нам је могуће оправдати лекцијом поменутијех рукописа. Ево их редом: XX: 8 Марковић: sve] Поповић: сви (тако и ркп. а); 14 preskoci] прискочи (а, г,); 19 Mahumeta] Мухамета (б, г); 20

Према томе је погријешна напомена пок Стојановића (Dubrovačka Književnost стр. 223), да је архидјакон Маројица Кабога написао Тудишевићу епитаф: Attentis Satanas auribus obstupuit Impia Tudisi eum panderet ora Marinus. ') У дубровачкој литератури има још један молитвеник са сличнијем натписом, бива „Приправа духовна за богољубно приступити на свете сакраменте од исповијести и причестјења" (Дубр. 1786). Књижица је штампана анонимно, а писац јој је фра Гризе Клешковић из Млина код Дубровника (pofe. *1703, умр. 5 март. 1796), човјек легендарне светости — народ је од његових хаљина правио хамајлије — који је годину касније штампао у Дубр. и „Новену на славу присветога срца Језусова". ') Урбан Апендини у пјесми In nuptiis Nicolai Luciani Fil. de Pozza, et Helenae de Aranfeis. Ad Philosophos, et Poetas каже o њој: Quam Mus® in sinu amanter, anxieque Nutrivere suo, et dedere versus Dulci fundere melle dulciores (автограф код мене). И Људевит Гај посвећујући јој илирско издање пјесама Д. Рањине (^850) називље је пјесникињом. Шта је све она написала не могу за сада саопћити, а о њеним саставцима прије удадбе каже Петар Соркочевић (Sorgo-Cerva) у пјесми „У вјери дјевојчице г.ће Јеле Орсата Луића Рањине за госпара Ника Поца-Сорга" (Дубр. 1813): . . . Тако и она, цјећ сложена кога отприје добила Је пастијерскога двоговора хвалећ рајске згар витезе, да ће од вила бит круњена чим Л/ића пјевала је вијенцем жива свећ ловора, и његова лијера уресе.