СРЂ

— 494 —

сак, на којему је слободна паштровска банкада слободно и сложно ријешавала послове своје мале отаџбине. За њима су села Ријека Режевић и Крстац. Под овијем посљедњем постоји Скочи — дјевојка, висока греда, над морем нагнута, а тако прозвата, јер се с ње, како и Стефан Митров Љубиша рече, земаном стрмоглавила дје вој ка, да учува поштење. * * * Даље су код Крстаца села Катун, Чами-до, Жуковица, Брда, Новосело и Грабовица. У овоме посљедњем селу постоји кућа, у којој се мећу собом свадише и погинуше сватови. Тај жалосни догађај ускрснуло нам је пред очима златно перо пок. Вука Стеванова Врчевића, Ришњанина, у својијем приповјеткама. Кућа је у тврдо саграћена и постоји на горњој страни пута, који води у Новосело. Кад је отац Дионисије у њу ишао као ћаче светоуспенскога манастира Режевића, она је тада била стојбена кућа и својина саплеменика му Николе Греговића. Он није имао мушкога порода, па не зна коме сада припада. Још су три села у Паштровићима. А то су: Калућерац, Буљарица и Голубовићи. У Калућерцу постоји родна кућа попа Рада Андровића, којега народни књижевник Љубиша згодно назва Нови Обилић, јер 15. јуна 1785. године поће под шатор вјероломному Махмут паши Бушатлији, који бјеше с војском починуо у Кастел Ластву, и шћеде да му с огњем из пушака срце изгори, питајући га најприје: А гдје ти је вјера, псето Безаконо и проклето? Па: Потегнуо пушци страже, Да пролије крвцу злице, Ал' прискочи паши враже: Шкрока пушка без варнице! Па он ћаше да зубима Коље пашу пред Турцима! Ал' га Турци ухватише И пред пашом погубише. У наручје Обилића оде, Ој слави га, слави, мили роде!') ') Ово је навод из нештампаног једног спјева о овом догаћају. Ср. радњицу „Никодим Вуковић, Архимандрит" у Братству Друштва Св- Саве.